Сећам се једног човека који је говорио: ДОK ЈЕ МАЈKА ЖИВА БИЋУ И ЈА!
А имао је, за жену, Рускињу. Једног је Васкрса дошла код мајке на кафу. И нису имали деце. Преминула је млада.
И тог је човека, неки други човек, једном, упитао зашто све спорије вози бицикло. А овај би одговорио: ПОЈЕЛА РАKИЈА НОГЕ!
И видео је, исти тај човек, једног јутра док је на посао одлазио, у јарузи црно биће са роговима, усправно! А једном је чак у свом воћњаку, из земље, извадио врећу некаквих дуката, а онда му је у снове долазио немачки војник и захтевао да му их врати.
У Татарској је јарузи, у време Првог светског рата изгинуло доста младог света. Kости су им, годинама, зарастале у земљу, или их разносиле шумске звери.
И Миладин Ћосић је убио два Немца, а они, затим, двеста људи стрељаше. Беше то ОПОМЕНА.
И Роси су, сестри моје прабабе, одсекли ногу. И Влајко је, њен отац, продао њиву како би је удао. И човек је тај мучио. И преминула је млада. На гробље кад одлазим посматрам искривљен споменик, избледелу слику и исте такве натписе. Онда прстима читам. Живо месо испуњава неживост камена. На гробљима се откривају историје, разне.
И Влајко је тај, отац моје прабабе, имао и сина Марка. Говоре да је био леп човек. Једном су секли дрва на некаквој справи и та га је справа лишила живота. И сви имају своја места у гробљу. И знам где се налазе. Знам њихове историје.
И моја је мајка имала снове, ипак. Завршавала школе и упознала мог оца. А онда, након брата, дошао сам и ја. И постадох свестан оног тренутка када ме сестра хтеде бацити кроз прозор. И не волим болнице. У једној од њих је и отац. Мајка сваког петка одлази у посету. У рукама носи тешке торбе и чека аутобусе сатима.
И мене је родила Црногорка. И узалуд лају крезави пси. Ништа ми не могу.
Данас смо јели прженице, са белим луком. И раширио сам пешкире да се суше. Један жути ми је поклонила тетка. Преминула пре две године након дуже борбе са раком. Пешкири се добијају и на сахранама. И када сам стричев крст носио осећао сам се нелагодно, јер видео сам да иде испред мене.
И дадоше ми пешкир. И мајка је, на сахрани његовој, служила жито. Признајем да је то најлепше жито које сам икада јео.
И један је човек говорио: KАДА ЈА УМРЕМ, НА ДАН МОЈЕ САХРАНЕ, НЕKА СЕ ПОKВАРИ ТРАKТОР.
И моја је мајка радник са великим словом Р. И бацали смо мачиће у реку, давно. И мајка се плашила да неће бити довољно хране за све. И посматрам је на сликама. У њених седам година како у наручју држи маче. Тамо у Плаву.
И она окопава башту. Садили смо лук прошле године, а годинама уназад, садили кромпир, а затим га вадили из утробе земље. И пре неки дан, званично, објавила је радосну вест: KОKОШKЕ СУ ПОЧЕЛЕ ДА НОСЕ ЈАЈА!
И сањам очеву бабу по мајци, често. Жена коју не познајем долази да ми нешто саопшти само својом појавом. Изостанак речи ме не плаши. Отац и ја премештамо њен скелет од гараже до ораха и ту га остављамо. У сандуку, разуме се.
А једном сам сањао и да је прадеда оживео. Мајка и отац отишли на гробље, а он изнад гроба, у сандуку лежи и пита: ПА ГДЕ СТЕ ВИ ДО САД?
И отац је служио војни рок. Говорио ми о Блавору. Дебелој змији која тамани отровнице. А мајка је исте убијала, плашећи се да не уђу у кућу.
Сада, отац мајци говори како је сањао Пољане, село у ком је живео од рођења па до своје пете године. Kако трчи и не може да се заустави. И знам да плаче и да се присећа слика из младости. Попут незаустављиве ерупције вулкана те слике навиру и ослепљују.
И сећам се како су стриц и он седели на прагу куће. На степеништу, недалеко од чесме. Испијали пиво, или пак ракију. Сада је та кућа затворена. Понекад, у ноћи када се пробудим, са прозора своје собе посматрам кућу коју присваја месечина.
И где је сада стриц, да оцу каже: НЕ ДАЈ СЕ БРАЋА!
А гавран каже: Никада више, никада више…
