Пише: Моња Јовић
Отац ти чита, једном, за ручком на тераси, преко посуде са зеленом салатом и мајчином пурицом с млинцима, о банијским кућама које се навелико краду и премјештају. Дан је топао, под тендом је запара. Из оближње равнице ударају чекићи с градилишта, а велики зглобови дизалица освајачки нишане у простор на ком су се до јуче под вјетром повијали кукуруз и раж. Граде се станови у избјегличком насељу на ободима града – ту сте се улогорили међу првима.Pi
Kажу, чита отац, да „уништавање националне градитељске баштине на Банији и Kордуну поприма све веће размјере: иако су традиционалне аутохтоне дрвене куће, изграђене у 18. и 19. стољећу, под заштитом државе, вјешти мешетари их краду или будзашто купују, руше, одвозе и потом углавном скупо продају на илегалном тржишту.”
Ма види ти то, молим те, мрмља замишљен, додирујући оквир наочала у покрету напрегнутог чуђења: па ко купује ту стареж? „Неријетко се препознатљиве банијске или кордунашке дрвене куће могу виђети на загорским брежуљцима, на обалама Саве у Славонији, па чак и у Далмацији, а све одреда су без икаквих папира постављене на мјеста гђе ни повијесно ни естетски не припадају.” Ма што естетски… Kоме је до тога, до туђих колиба? То је све некакво помодарско пренемагање. Ето куд је свијет отишао.
„Рецепт је једноставан. „Хаузмајстор” или његови скаути у расељеним селима и напуштеним врлетима Баније и Kордуна пронађу стару дрвену кућу у добром стању, распитају се о власнику, који је у већини случајева у Србији, ступе с њим у везу и за 2.000 до 5.000 еура купе објект, који тада растављају, помно биљежећи распоред греда и дасака те их под окриљем ноћи одвозе. Kућа је спремна за продају и монтажу било гђе у Хрватској или иноземству, али по вишеструко вишој цијени.”
Па ја збиља не знам – застаје отац, подиже поглед ка дизалицама у равници да би погледао у црно згариште на које се његов отац вратио из њемачког заробљеништва, затекавши мати и сестру под старом крушком у авлији. Тај поглед пред тобом накратко поништи дизалице и ти угледаш у сјенкама ободних шумских стабала, тог невеселог дана прве поратне године – мртвог брата твог ђеда, партизана по ком је твој отац добио име. Мора да је био тамо, мишја сјенка, да чује како брату мати и сестра говоре да је погинуо партизански весело, на коњу, и да се стога у рату провео боље од свих њих.
Твој ђед, ком је боравак у логору заувијек промијенио држање, гледао је у те двије непознате жене – мајку и сестру, и у себе неупознатог, једног себе ког је први пут срео ту, у авлији, испод крушке, на згаришту. Није било смисла освртати се за оним собом који је остао иза, у логору. Тај више није имао ништа за рећи свијету у ком се гледа у згариште куће, ту црну рупу у којој су вријеме и простор вјечно закривљени, а гравитација тако јака да ће уз себе држати прикованим генерације – укључујући и вас двоје на тераси у сремској равници, изнад пурице са млинцима.
Прву су кућу дигли на том згаришту, од облица. Послије су је продали – дошао је човјек, сиромашнији и потребитији од њих, раставио ју је и однио, а они су правили нову, на истом мјесту, по усуду кобне гравитације.
О црним рупама знате толико да су вјечно гладне и да ће једном, напосљетку, прогутати све. Ти и твој отац зато покушавате замислити те лудо храбре људе који премјештају те куће, како односе са собом црне рупе и њихову кобну гравитацију, не знајући да се то никако не може добро завршити.
Понешто сте ви мишеви о томе досад схватили.
Ђедова и бабина кућа саграђена је на оштрој окуци. Иза те окуке отварао се видик на брежуљке у даљини. Окука је излагала кућу неопрезним возачима који нису познавали путеве. Тако се, више пута годишње, догађало да се неки аутомобил залети у ђедову бетонску ограду. Чељад се током година извјежбала у збрињавању возача различитих фела: у брзом трку до возила, испуштању уздаха олакшања јер нико није страдао, провјери колика је штета на човјеку и возилу, припреми хладних облога, те кувању каве за жртве и проматраче из села који би се обавезно окупили да пропрате догађај.
Годину пред рат, тог лијепог и незаборавног љета које си проводила читајући на гањку старе куће, док су твоји ишли за пословима, а краве подизале ројеве лептира плаваца са појила у дворишту – за дан су се догодила три таква удеса. Ограда је већ била озбиљно оштећена. Напуклина се ширила у свим правцима, као нека необична неприродна ријечна делта чији се сви токовим завршавају у једном земаљском понору.
Шта је ово данас, баш насрћу, говорио је задихано ђед. По авлији су се узмували људи од којих већина није заправо радила ништа осим отпухивања и забринутог одмахивања главом.
Kако тако тројица у дану, па то је нечувено.
Била је то година која је у људима већ подигла слутње, па су почели инстинктивно да у свему виде некаква знамења. Твој ђед није за то марио, у животу га је уопће живцирао сваки покушај да се људској глупости и непажњи припишу нека изванљудска значења, па је ходао тамо-амо међу свим тим људима смркнут и помало згађен, палећи цигар за цигаром. Тек касније ћеш уочити да се ђед иза цигаре скривао, за то му је служила. Уста су заузета увлачењем и испуштањем дима па онда нећеш рећи све што би иначе рекао. Ето рјешења за очување добросусједских односа – кад ти је до изношења мишљења, ти припали цигар. Послије оболи на плућа, али мала је то цијена.
Између другог и трећег ударца у ограду није прошло ни два сата. Таман су оног првог склонили у авлију, телефонирали сродницима, скували трећу литру каве за окупљене око мршавог човјека са облогом за вратом, кад се зачуо нови ударац. Овога пута ауто је само окрзнуо ограду, одбио се и завршио у јарку на супротној страни. У ауту је била млада и лијепа жена и то је температуру у авлији довело до усијања. Ођедном су сви силно жељели да се покажу у најчојственијем и најхрабријем свјетлу. Момци из села су заглађивали рукама тјеме и поправљали оковратнике на растегнутим мајицама у којима су до прије коју минуту задијевали сијено.
Е ово је нека – вози ко твоја мати! – уграбио је ђед прилику да се изрази о својој кћери угасивши цигар и пошавши ка ауту испод чије се хаубе пушило.
Сутрадан си стајала испред ограде и чкиљила у понор у бетону, који је нарастао у портал кроз који се виђела кобна окука, замишљајући како великом брзином ка теби иде аутомобил, једна извијена линија брзине која се завршава управо ту, у равни твога ока, затварајући понор својим металним садржајем.
Онда ти је ђед уплашено рекао да се помјериш од ограде. Није више сигурна, мислим да ћемо је морати оборити сасвим. Али онда остаје изложена кућа, шта ако се у кућу буду тако забијали, као метални инсекти?
Погледала си у кућу и она ти је махнула завјесом коју је љетњи вјетар извукао кроз прозор. Била је сљедећа и знала је то. Kуће знају такве ствари.
Преузето са сајта Миљенка Јерговића са одобрењем ауторке