или “Најважније питање“
– Мијо, размишљао сам нешто о свему што смо причали до сад. Зашто не напишеш нешто? Било би
ту материјала за књигу.
– То су ме неки већ питали. Знаш ли којом брзином се штампају књиге данас? Читао сам негде о
томе, све заједно, романи, публицистика, дисертације? Када би их ређали оном брзином којом излазе из свих штампарија на свету, добила би се брзина формуле један… и сад, у то треба и ја да се укључим? Ако бих написао нешто, хтео бих да од тога затрепере звезде, бар на неколико тренутака.
– Да није то мало егоцентрично? Чини ми се да себи дајеш превелик значај.
– Мислим да има смисла тако, или никако. Уосталом, не знам који је смисао савремене књижевности. Мислим да људима из ранијих времена уопште не би било јасно зашто неко пише измишљену причу, а још мање зашто је неко чита.
– Јесу те приче измишљене, али знаш и сам да није ствар у томе, могле су се десити, или су се неке
и десиле.
– Па знам то, наравно, али то је савремено размишљање, људима старих времена би тај разлог
био нејасан. У сваком случају, сматрали би да данас имамо много слободног времена, изгледало би
им то као разбибрига доконих људи. Немам идеју зашто бих читао романе, мада сам их некад доста читао. Један је копао по библиотеци и нашао је неку причу из историје, па је обрадио са измишљеним ликовима и догађајима, то је његово „читање“ и „виђење“ догађаја. Други је описао муке савременог човека, а у ствари своје муке. Трећи је показао „куда све ово води“. И све приче су алегоричне и вишеслојне, многозначне, с префињеном иронијом. Све су з а н и м љ и в е… Па шта?… Не знам уопште шта с тиме да радим. Кад сам био доста млађи бринуо сам да ли ћу да поживим довољно дуго да све што је написано прочитам, сад мислим да то уопште није потребно, већ да постоји неки број књига, не много, потребних да човек развије оно што већ има у себи. Посебна група писаца су они који су имали неке проблеме са собом, па су то описали. Само питање је да ли је то довољно да би се звало књижевност? Имао сам у војсци друга из Кучева у источној Србији, тај је стално тражио да га пуштају кући, кад су га питали зашто, говорио је – „имам проблеми“. Тако и многи што пишу, „имају проблеми“ и писање им баш добро дође да се растерете, а и ти што читаш им добро дођеш да даш неки смисао томе што раде. Осим тога, ти као читалац исто „имаш проблеми“, па ти прија, узајамно се тешите. Знаш ли колико сам ја читао обично? У једном кратком периоду и по неколико сати дневно, а после, годинама између десет и највише четрдесет минута пре спавања. Верујем да је то просек, јер како може човек који ради да издвоји више, осим ако му то није посао? Кажу да у свету књиге чита око три посто људи, верујем највећи број само класике, а савремене писце можда један посто, укључујући ту и оне којима је то занимање. То је редак хоби, данас делује готово особењачки, као прављење Ајфелове куле од шибица. Да ли знаш шта би било кад би неко забранио савремену књижевност? Два до три посто људи на
свету би престало да чита од десет до четрдесет минута пре спавања. Мало би гунђали, али пошто
су читаоци књижевности најчешће људи без велике моћи, не би од тога настао неки велики покрет
незадовољства. Телевизија би снимила да су неки интелектуалци због нечега незадовољни, а они су и иначе обично незадовољни, па то не би изгледало ни превише чудно.
– Добро, али ипак… писци могу да ти буду пријатељи. Размисли какве разговоре најчешће водиш у
току дана, које су то теме и како је читати књигу у поређењу с тим? Као да одједном постајеш члан
неког елитног друштва. Ако нема смисла читати књиге, онда нема смисла ни разговарати, јер је и
то неко приповедање, само празније и досадније. Онда можемо само да размењујемо информације: температура и влажност ваздуха, гужва у центру, поскупљује струја, исплата пензијa…
– Па, то јесте… јесте… од свакодневних тема можеш стварно да се осушиш. Редак је прави људски
разговор, углавном се по устима муљају речи које скривају шта стварно човек мисли и осећа. Јесу
књиге онда нека храна за душу, ако тако гледаш… али… знаш шта ме ту можда највише одбија?… сами писци… ретко кад ми се неки допао као човек, да пожелим рецимо, да будем као он. Издвајају се можда само неки песници и они који су писали за децу, ваљда зато што се они обраћају души, а остали, у већини, интелекту и страстима, још уз то верујући да раде нешто јако важно. Неко је давно приметио да код читања чистота ума траје док траје читање. Као да књиге, углавном, не дају човеку трајно оно нешто најважније. Добри писци су људи који умеју речима добро да представе неке мале истине људског искуства. Од тога већина читалаца заправо нема неке велике вајде. Можда највећу корист имају сами писци, увећа им се самопоштовање и поштовање околине,
почну да их сматрају људима од поруке, тумачима живота. Сујета је то, у великој мери, скоро све.
– Морам да те исправим, не баш све, једна монашка изрека каже: „Сујета је само оно што не може
да изађе из гроба.“
– Веровао сам некад да постоје књиге које мењају људе, да човек треба само да сазна истину, да се просвети, па ће цео свет да постане бољи, нестаће несрећа и патња. Да ли знаш шта би се десило кад би данас неко написао књигу у којој би била чиста истина о човеку, животу и свету какав јесте, објашњене све дилеме које човека муче, доказане све заблуде и разоткривени сви тајни договори и коридори моћи? И још кад би је прочитали сви људи на свету, међу њима и они најмоћнији?
– Шта би се десило?
– Ништа.
– Звучи тужно.
– Остала је можда још само једна тема која би ме занимала.
– Која?
– Признајем да ме је последњих неколико деценија, у току целог овог нашег полома, често изненађивало шта све излази из људи. Карактери су изгледа, као семе које време залива, сваки никне на своју страну, ниједан не остаје статичан и сличан другоме, време стави на пробу све што постоји у њима, па и оно скривено. Тако искушани људи, наизглед добри могу да те разочарају, они лоши показују неочекиване квалитете, натпросечни постају потпросечни, обични и неприметни постају стубови и ослонци другима. У једном истом времену једни виде проклетство, други шансу за корист, трећи благослов одозго. Чудно ми је и како тада лажне идеје налазе своје присталице, не само оне који верују да је лаж истина, већ и оне који знају да је лаж – лаж, а заступају је. Она никад није чиста из тактичких разлога, садржи по правилу довољно
истине да се њоме рекламира и преко ње прогута и довољно саме лажи која нагиње на одређену страну, јер је некоме тако потребно.
Најчудније ми је можда од свега како људи гледајући у исто, виде то на сасвим различите начине.
Рекло би се да када се располаже са истим бројем података, мора да се дође до истих или сличних
закључака. То уопште није тачно, људи примећују и каче се за потпуно различите ствари и другачије их вреднују. Имам већ доста година, а и даље не знам зашто је тако. Испада, тако гледајући, да је тешко време добро у једном смислу, који је можда и најважнији. Неопходно је да се у људима отворе ти пупољци и процветају, неки замиришу, неки увену. Изгледа да само у таквим условима то што изађе као плод припада нама. Загонетка ми је шта је то… та вододелница? Имам
асоцијацију на оно што на селу зову „кров на две воде“, као да се по неком тајном принципу разврставамо у два слива. Не знам каква је то линија раздвајања где се једни опредељују за једну, а други за другу страну? Јер, као да постоје две… само две стране.
– Да, о томе би можда вредело писати.
Далибор Шкорић – Кров на две воде, Ултиматум 2023.
