Шта рећи о Борхесу, а не испасти смешан да ти као нешто знаш о Борхесу, има човек малу трему стварно. Ајд оно енциклопедијско знање, можда неко не зна: Борхес је вероватно један од најцењенијих писаца кратких форми, прича и есеја, као и поезије у двадесетом веку. Борхеес пише тачно, јасно, језгровито. Мeни је у невеликом броју његових књига које сам прочитао упала у очи његова ерудиција, види се да је пуно читао, ту су знања о књижевности, познатим и мање познатим писцима и песницима, античким филозофима. Скоро искључиво цитира западне писце и песнике, филозофе, нисам пронашао ни један цитат неког руског писца или било кога са истока, а највише Енглезе. Ово је делом због тога што са мајчине стране има енглеске крви. Није добио Нобела. Није се женио, колико ми је познато. Пред крај живота је губио и изгубио вид, па је диктирао текстове. Колико је познато био је декларисани атеиста, што се може осетити и у неким причама, али опет упада у очи његова честа окупираност мистеријама, легендама, причама везаним за езотерију, мистицизам, као и неким мистичним појмовима и предметима као што су лавиринти, огледала и друго. По некој интуицији рекао бих да ово “атеиста” у његовом случају значи да није био хришћанин, заправо католик.
Одрастао је у Буенос Аиресу у старом делу града који носи име Палермо као и град на Сицилији. Иначе из извора невезаних за књижевност знам да у Буенос Аиресу живи велик број становника италијанског порекла и да им чак говор има италијански призвук ( кад човек провуче сва имена аргентинских спортиста која зна кроз главу, од Сабатини до Меси, схвати да су заправо већина италијанска а не шпанска ). Овај крај је био познат као опасан део града, пун коцкара, сводника и криминалаца разних фела, што у случају ове књиге игра битну улогу. Сам Борхес је одрастао у кући са великом библиотеком, тако да је био изван овог миљеа, али довољно у њему да покупи приче које су овде записане.
Ово је збирка прича о аргентинском “подземљу”, тј приградским криминалцима с краја 19-ог и почетка 20 века кад су се још и у аргентинским градовима јахали коњи. То су предграђа у којима је у то време настао танго, који су баш људи овог слоја плесали у прво време у борделима. Они пију “мате” ( аргентинска ракија ), картају се, пљачкају, кријумчаре, деле жене, продају их у јавне куће и слично. Човек скоро осећа њихов мирис као мешавину дувана, алкохолних испарења, зноја и мириса коња. У то време били су чести двобоји дугим ножевима које су људи носили о појасу и уствари ова збирка је омаж том времену и том духу.
Саме приче иако мајсторски написане, зачуђују приступом, писац их је уздигао на високи пиједестал говора о части и храбрости, при чему ове појмове треба условно схватити, они су то ако човек прихвати конвенцију, ако је не прихвати онда су то приче о људима, простим, најчешће неписменим који се владају по страстима и телесним импулсима. Под конвенцијом мислим на нешто слично ономе као кад гледате Тарантинов филм, ако прихватите конвенцију, тј претходне претпоставке и дефиниције појмова онда су ти филмови чак занимљиви, ако конвенцију не прихватите већ филм гледате и процењујете као било који други онда вам се чини да су то филмови о идиотима прављени за идиоте. Да није Борхесовог стила и тежње ка епском, приче би могле бити сижеи за некакве просечне нискобуџетне кримиће.
На тренутке се чини да ипак има нечега превише латински лажног. Пример: “Вешт убод ножем показује да је храбар човек. Не мари много за смрт свог противника” ( овде се иначе ради о пијаном младићу убици од 19 година ). Неки несретник је колекционар ножева с којима су се водили чувени двобоји, па даје два из витрине двојици припитих да се боре, и онда иде закључак: “То ножеви живе своје животе и опет траже жртве” итд итсл…Све ово Аргентинац напише и мирно легне да спава. И тако из приче у причу. Судећи по целом Борхесовом опусу и основном духу његових дела, мислим да је имао нормалну потребу духовне природе, чак врло изражену, урођену човеку да тражи узвишено, врлину, надпросечност, поетику, а није хтео да буде католик, па је онда ту незадовољену потребу понекад овако пројектовао на људе пуне обичних људских слабости и догађаје који се могу и другачије тумачити и посматрати и у другом кључу.
Све говори у прилог томе да доживљај стварности највише зависи од тога шта онај ко посматра носи већ у себи. Свако на крају види оно што је због самог себе у стању да види и тиме боји реалност, а некад то чини и намерно као вид креативности, што може донети плода. чему је ова књига добар пример. Да је ове његове гаучосе ( аргентински каубоји ) који се напију ракије па се боду ножевима пренети у наше време и место, могли би бити рецимо продавци алата и водоинсталатерског материјала на шаторским крилима испред бувље пијаце на Новом Београду.
Разрешење идеје целе збирке прича долази са последњом причом која носи назив као и збирка “Бродијев извештај”. У њој се ради о шкотском мисионару који је записао свој живот са дивљим племеном у џунгли Аргентине, које има бизарне обичаје, на пример, прво осакате неког па га прогласе за краља, не знају за појам очинства, језик им нема самогласнике ни реченице- Живе наги, једу живо месо умрлих краљева и врачева, пију млеко мачке и слепог миша, али су свесни божанског порекла поезије и наслућују бесмртност душе.
Закључак писца да је и то култура као наша, која има своје институције, светиње и веровања је требало да баци ново светло на све претходне приче о миљеу криминала и њиховом кодексу и систему вредности и да на неки начин релативизује сваку културу и прикаже је само као једну од многих.
Једна од прича из књиге:
