– Добри дјењ, Лаве Николајевичу.
– Добри дјењ, Фјодоре Михајловичу.
– Пожуримо док не затворе библиотеку!
– Важи.
– Добар дан, госпођо. Нас двојица бисмо желели
да нешто напишемо, прво ћемо једну причу заједно, за загревање, ја после планирам „Рат и мир“, а Фјодор Михајлович ће „Бедне људе“, молили бисмо зато два примерка књиге „Теорија романа“.
– Господо, роман је релативно нова форма, историјски гледано. Географски и културно гледано, он
је потпуно западно-европска творевина и тек се развија. Књига коју тражите још није написана, ових првих неколико десетина писаца романа све до сад
су морали да пишу без ње. Боље сачекајте да се њихова искуства мало систематизују, биће вам лакше, да не лутате као они. Дођите за десет година.
– Добар савет, спасиба!
(Через десять лет)
– Добри дјењ… опет нас двојица…
– Аха, наравно, сећам се… књига „Теорија романа“ је написана!
– Ух, добро је!
– Али добили смо само један примерак, па ћете морати да читате на смену, или заједно.
– Спасиба баљшој, до свидањија!
– Ахаа!… харашо…. њам-њам… харашо… (Фјодор Михајлович, нервозно окреће листове влажним прстима, испија гутљаје вотке и наизменично вади укисељене печурке из тегле.)
– Сад знам, Лаве Николајевичу, у овој твојој Јасној Пољани све ми је постало јасно…
– Даа… и ја, тјепер, всјо пањемају…
– Ево су хартије… имаш ли негде мастило и перо?
– Да, да… перо, перце… кањешна, ево одмах…
– Можемо да почнемо!
– Пајехаљи! (Let’s go!)
Иван Васиљевич М. би за доручак обично јео само једно меко кувано јаје.
„Каква дивна структура и савршена форма, идеална да пренесе суштину која је у њој…“ – помислио би, погладивши јаје прстом. Онда би разбио љуску на врху и кашичицом из форме почео да вади суштину. Свакога дана прелазио је преко Невског проспекта у капуту са крагном од дабровог крзна, скретао би у кратко сокаче „Введение“, па после вијугања кроз сплет улица трговачког кварта „Разработка“, излазио на широку „Площадь Заключения“. Била је то удаљеност од тачно две врсте, како је једном измерио бројећи кораке. При уласку у своју канцеларију, у којој је радио за лепу чиновничку плату од четири рубље недељно, окачио би шешир и капут на чивилук, отворио врата од ормана и, осврнувши се лево и десно преко рамена, на брзину отпио гутљај вотке. Тада би сео за свој писаћи сто, положивши дланове поред свеске, укрстио прсте обе шаке и протегао руке испред себе, чуло би се „клак-клак“ и умочивши перо у мастило
написао би датум на припремљени бели лист свеске, па би почињао да прима странке. Оно што је
Ивана Васиљевича издвајало од других службеника били су специфични захтеви, наиме, није подносио да странка говори о теми док се прво, на почетку, ваљано не представи. Следи пасус са детаљним описом предмета. Његово лично мишљење о потенцијалима и могућим областима експолоатације са проценом степена универзалности примене. На крају сажетак за директора и управни одбор. Док је овакав приступ послу деловао смислено, ипак је изазивало чуђење што је такве приоритете имао и у личном животу, јер је Иван Васиљевич сличну јасноћу и методичност у излагању тражио и од свих својих рођака, пријатеља и познаника, што га је чинило доста тешким саговорником. Та стриктност доприносила је томе да његов живот буде у
једном комаду, изливен, као чаша. Све је било у реду док није дошао он, тај старчић, из околине града В., из губерније Т.
– Да извини ваше благородије… је ли ово пот… потентни завод?
– Патентни завод, јесте.
– Е, Бог ти добру срећу дао!
– Добар дан и вама, изволите.
– Ух, ух!… додаха… додаха… – старац скиде шубару ушанку и раскопча кожух. Седе, безразложно
задовољан и румен, ослонивши се на штап испред себе. Имао је торбицу преко рамена, на ногама
опанке од брезове коре, изгледао је као „по свјатим мјестам паломњик“, ходочасник који обилази манастире, баш онакав какве Иван Васиљевич није волео ни да види, а какве је његова мајка радо примала да се огреју крај њихове зидане беле пећи уз врућу бесквасну погачу и слатко од рибизле.
Старчић већ истог трена, још откопчавајући дугмад, поче да прича и то на најнезамисливији могући начин: збрда-здола, без главе и репа, са пуно осврта на разне личности и догађаје, чему се није видело краја ни смисла.
– И моја стара Пелагија, царство јој небеско, и Марфа Карловна, као и Прокопије Јефимич, а богами и…
– Станите… каква сад Марфа… Прокопјевна?
– А не… не ваше благородије… Прокопије Јефимич, а Марфа је Карловна, заправо, прво Марфа,
па онда Прокопије, јер то су мајка и син… а њен је отац био Карл Вољфович, царство му небеско,
трговац ћумуром, Немац, али наш, одавде, добар човек, носио је одело и клобук као ваше благородије и…
– Али господине… како мислите да слушам вашу причу, а да се притом нисте ни представили? Још
увек не знам ни ко сте ви, ни зашто сте дошли, а већ ми причате о неким другим људима.
– Причајући о другима изграђујем свој лик у вашим очима, као и ви вашим питањима и захтевима
у мојим. Остали ликови се изграђују у међусобним односима. Ни живот не нуди ништа друго.
– То ми звучи као тешко за читање… Ми у крајњој линији нисмо овде навикли тако, а навика је, како кажу француски филозофи, наша друга природа.
– Да, да свакако… неће се ваљда ваша превасходства мучити… јасно ми је то с ваше стране гледано,
и треба да је што пријатније за читање. Мени опет, дозволите, није била мала мука да допутујем из губерније Т. у овим, да извинете, опанцима, трећом, да извинете, класом.
Дедица извади из вунене торбице мало хлеба и поче да га муља у устима, а онда и млади црни лук
са дугим изломљеним перцем и гласно одгризе комад, на брзину, мало га кријући испод стола.
– Да опрости ваше превасходство, читав дан ништа нисам… а и сад имам само ово парче хлеба и
један лукац…
Иван Васиљевич направи згађен израз лица, усправи се у столици, испрси се и остатак разговора проведе у том достојанственом ставу, непријемчив за утиске, са благом грижом савести због свести колико је то глупо.
– Где сам оно стао… да… дакле, Марфа Карловна је штапом… али не танким прутом, већ дебелим
штапом тада Прокопија по леђима, а он на врата…
– Ста-ни-те!… и то овог момента! Молим вас… пређите на ствар.
– Да, да, наравно, нека се ваше превасходство не једи… дакле, хм, као што рекох и моја стара Пелагија, царство јој… хм… да, скратићу, дакле… за све које сам побројао и мене с њима… па може се рећи то чак за цело наше село… иако смо имали толике несугласице и толико се разликујемо, за све нас дакле, постоји и нешто заједничко, нешто што нас спаја… а то је: салата од краставаца!
– Кра… какви сад краставци?!
– То је разлог због којег сам потегао оволики пут… – човечуљак извади из торбице дрвену справу.
– Опишите укратко суштину ваше направе.
– Направио сам машиницу за љуштење краставаца и хтео бих да је патентирам! Видите, овде ставите краставац, онако, средње величине и ово кад повучете… нож клизи по страни, то вам ради слично каo столарска блањалица, после краставац мало окренете и…
– Жао ми је… али по „Теорији малих кућних апарата“ ваша направа не спада ни у једну познату категорију. Ево шта имам овде: самовари… пегле на угаљ… сатови са кукавицом… столарски алат…
пољопривредне алатке… просто не знам где да је сврстам. Да сам на вашем месту, пре него што бих било шта конструисао, барем бих прочитао „Теорију малих кућних апарата“ на коју се ослања већина проналазача.
– То што нигде не можете да је сврстате не значи да она не љушти краставце… Знате, моје амбиције нису велике… Знам да питање љуштења краставаца многима може изгледати неважно, али мени је оно важно, јер много, много волим салату од краставаца, павлаке и белог лука! Хтео сам ову „тајну салате од краставаца“ да представим и приближим свету помоћу ове справе.
– Тако глуп апарат нико неће купити…
– Нека извини ваше превасходство, али није ваше да мислите о томе… мени треба само регистарски број…
– Не знам где да вас заведем….
– Али…
– Не могу да се идентификујем с вашом причом. Не видим симболички потенцијал и обрисе универзалности. Као да је та машиница конструисана само за ваше потребе, све ми изгледа као још једна прича о још једном „ја“.
– Молим вас… то је једном неко написао, па други понављају, јер добро звучи. У основи је један духовни став у који верује ваша генерација, што ће ја знам завршити, не знам тачно чиме, али неким великим белајем у целој Царевини. То је став да су сви догађаји у људским животима самонастали, дакле бесмислени, па зашто бисмо их онда пратили од једног до другог случаја. Уосталом, у нашем деветнаестом веку прогреса, железнице и телеграфа, нико се ни са ким не идентификује јер нико никог више не занима. Ако се Промисао показује у људским животима, онда свака људска прича има општи значај, који је присутан, али се може не приметити… осим
ако није прича о општењу с ангелским силама или боравку на „трећем небу“, као прича апостола Павла, мада заправо има и она општи значај, и то дубљи, јер људи одвајкада слуте о томе. Кад се човек обуче у већ прихваћену, али туђу форму коју предлажете, губи мањи или већи део себе. Ево, ја сам на пример уместо рубашке, могао да обучем кошуљу с крагном, као ви, чак уместо ушанке, на главу да ставим неметски клобук, мање би ме подозриво гледали овде. Али знате, то више не бих био ја, а и каквог би смисла имало да се обучем варошки, па да вам накнадно објашњавам да сам заправо обичан сељак, прости мужик из губерније Т.? Верујте, прошао сам живот с почетка, па скоро до краја, то је баш тако како вам говорим. Уосталом, шта смо учинили ако испоштујемо све што захтевате, а потом… знате ли колико је таквих свески написано у уредима сличном вашем? Не може ништа да им се приговори са стране о којој говорите, али су идеје и проналасци у њима описани доста слаби, тако да су заслужиле право да стоје на полицама и скупљају прашину.
Иван Васиљевич је дошао кући замишљен. Никада раније ни на памет му није пало да је и његов
живот прича коју пише неко већи од њега и да тај не уважава принципе који су њему најбитнији. Падоше му на ум речи које је давно чуо, па заборавио: „Ни врабац не пада са гране без знања Оца, а вама је и коса на глави избројана“. Али, шта то заправо значи? Да ли смо лутке на концу, марионете? Као одговор дошле су му однекуд друге речи: „Све ми је слободно, али ми све није на корист.“ „Како да се споје ове две ствари,“ – мислио је Иван Васиљевич – „да смо актери романа, чији аутор зна и почетак и крај, а притом ликови који имају апсолутну слободу…? Не, не… те две тврдње не могу заједно, оне једна другу… истискују!“
Те ноћи, по први пут у животу почео је да сања снове, и то какве!… без главе и репа, мутне, густе, као хељдина каша. Од наредног дана дешавало му се да одједном, наизглед без разлога почне да размишља о потпуно бесмисленим стварима, на пример да пролазећи преког Невског, и скрећући у Тверску, баш на углу код продавнице француског порцелана „Ненужная Реминисценция“ почне да мисли како се у детињству с братом такмичио у мокрењу у даљ. Сећао се и разних сусрета и разговора од пре много година, док рецимо, на улици купује бубљике нанизане на канап, или док у кафани „Код катарзичног преламања“ наручује пељмене са сиром.
Као врхунац, у снове му је долазио младић који је увек путовао некуд из Москве возом, али другачијим, много бржим од оних за које је он знао. Загледан кроз прозор вагона, испио би повећи гутљај вотке и то из тегле… тегле! Вотка се љуљала у њој у ритму клаћења воза. Младић би обрисао уста, окренуо се ка њему и рекао тај… аксиом… који је Иван Васиљевич одувек слутио, али га је увек потискивао у свести, одбијајући да га јасно сложи у реченицу, верујући, заправо прижељкујући нешто друго. Аксиом је гласио: „Све у животу мора да се одвија
полако и нејасно, да би човек био тужан и забринут.“ Тада би се кроз прозор воза указала табла железничке станице „Петушки“. Због свега овога Иван Васиљевич почео је да се плаши ноћи и сваког новог дана док му се нису појавили тамни подочњаци. Његов живот више није
био сличан некадашњем, добивши непотребне и застрашујуће димензије. Тај живот је до скоро био као ваљенке које је његова мајка носила по снегу, глатке, обле, сделане из једног комада, које су сад почеле да добијају шавове, да се рашивају на местима где су улетали клинови тканине у другим бојама. Њега никад нису занимала питања као оног суманутог студента из собе поред, који му долази и тврди да су неки људи материјал и да није грех ако убијеш неку богату, а шкрту бабу ако новац даш за добру ствар, или оног јуродивог кнеза који је дошао из Швајцарске са лечења и који с времена на време наврати код њега, а обија и друге прагове, тражећи рођаке и не скидајући свој блесави осмех. Оно што је њега занимало је законитост, поредак и структура било чега…заправо свега, и то, једино важно, више није могао да нађе у свом животу.
У снове му је све чешће долазио и старчић из града В. из губернијe Т., радостан, насмешен,
остављао би штап и придруживао би се брату и њему као трећи у такмичењу и, што је Ивана Васиљевича посебно узнемиравало, обично је добацивао најдаље.
Једне ноћи, док је киша пљуштала, а он седео у фотељи, у тишини свог изнајмљеног собичка у
којем су у лименој пећи у углу пуцкетала дрва, а по зиду титрале сенке од плинског светла, загледан у шаре зелених тапета, осетио је страшан бес! Бучно је стрчао доле низ степенице, отворио врата са треском и подигао главу навише! Киша му је лила по лицу, а громови премрежавали небо са потмулом грмљавином. Пао је на колена и високо уздигнутих
руку повикао у правцу неба:
– Доста! Заустави ово! Не мо-гу ви-ше!!! Где… где ти је јасна наративна структура?!
Далибор Шкорић – Кров на две воде, Ултиматум 2023.
