Недавно је завршен фестивал „Постниновске чаролије“ у „Дому културе Студентски град“ на којем је представљено 15 најбољих књига по мишљењу критичара са овогодишњег Ниновог конкурса. Могло се приметити да је 14 од 15 приказаних књига штампано латиницом. Само једна је штампана ћирилицом и то, како сазнајемо, по иницијативи самог аутора. Отприлике овакав однос два писма важи и за свих 188 романа који су учествовали у овогодишњем Ниновом конкурсу.
Покушаћемо да се ставимо у улогу издавача да бисмо разумели који могу бити евентуални мотиви за овакву скоро једногласну опредељеност против ћирилице и за сваки потенцијални мотив покушаћемо да дамо аргументовано мишљење.
- „Ћирилица и латиница су једнаке по закону, ствар је личног избора издавача које ће писмо користити.“
Не баш. Тако је било до 2006, то је наратив СФР Југославије којим су се вештачки изједначавала писма, да би на крају све претегло на страну латинице као опште-југословенског писма.
Устав Републике Србије:
„Језик и писмо, Члан 10.
У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“
Чак и да су писма потпуно изједначена допунама Устава, у која овде немамо увид, то не објашњава феномен опредељивања за латиницу од преко 90 % свих издавача, тј зашто у толиком броју користе ту могућност уместо да је игноришу.
- „Ми штампамо књиге латиницом јер Срби нису једини становници Србије, постоје и други народи у Србији“.
Па ни Руси нису једини становници Русије, тамо живи око 200 нација и сви руски пишу ћирилицом. А сви народи у Енглеској, којих има исто толико или више, пишу енглески латиницом.
- „Ми штампамо књиге латиницом јер се тако наши читаоци осећају вредније јер их на несвесном нивоу латиница везује за логое робних марки, напредни запад, добар стандард а не на заостали исток.“
Колико год звучало поједностављено и смешно, ово је вероватно један јак разлог.
- „Ми штампамо књиге латиницом да би неки не-српски становник Босне, или неки Хрват који је дошао за Нову Годину у Београд да би се напио, евентуално купио нашу књигу, неодбијен ћирилицом“.
Ово је мотив који вероватно важи за већину издавачких кућа, само што га никад нећете чути у овако искреном облику. Он је логички разумљиво, иако помало личи на филозофију накупца кога у серији „Мајсторска радионица“ тумачи Милан Срдоч, који води рачуна баш о сваком динару и само о томе, и кога Савета зове „јаадан човек“, сажаљиво, а Живота љутим гласом: „накупац!“. Поред овога судећи по коментарима на интернету грађани Федерације БиХ и Хрватске изгледа да одлично читају ћирилицу, тако да се овде више ради о додворавању, односно о одрицању од националног симбола који би некоме могао да засмета као такав. Становници Хрватске и БиХ имају своје издаваче и њихова жеља да купују књиге на српском и екавици је вероватно иста или мања од наше жеље да купујемо књиге њихових издавача на њиховим језицима. Запитајте се када сте последњи пут у Хрватској или Босни добили жељу да уђете у књижару и купите Крлежу или Јерговића, оригинално издање, па ће вам бити јаснија „тежина“ оваквог мотива.
- „Ми штампамо књиге латиницом зато што припадамо европској култури, а то је европско писмо“
Овде се очигледно ради о неспоразуму. Европа је много шири појам, у простору и у времену од Европске уније. Кад неко каже „Европа“ он тада говори грчки, а сами Грци не пишу латиницом. По многима највећа европска и светска књижевност – руска, није написана на латиници, ни једна књига.
Вероватно би сада требало поставити питање: „Шта је европска култура?“
Пре овог питања требало би поставити питање „Шта је Европа?“
Кад бисмо питали децу у школи или људе на улици, одговор би био вероватно близу 100% „континент“. Међутим у истим школама се учи да је основна особина континента да је окружен морима. Зашто се преко овога тако лако прелази? Идеја да се Европа протеже до планине Урал је чиста конвенција. Руски филозоф и историчар из 19-ог века Николај Данилевски је писао да кад дођете на планину Урал ни по чему не видите да се ту завршава Европа и почиње Азија, слична је географија с обе стране планине, чак је и растиње исто. Дакле, тако су се неки људи, представници неких држава, договорили. Можемо претпоставити вероватно не Бугари, Румуни и Молдавци, већ као и обично Французи, Енглези и Немци. Они су о д л у ч и л и да се на то тако гледа и да се о томе више не расправља. Дакле Европа је псеудо-континент, договорни континент, а ова свест је ојачала највише колико је познато, пред најездом Турака, тј Ислама, чиме се желело подвући да Европа има другу културу. Право питање сад је – која је то култура?
Код пољског писца Чеслава Милоша у књизи „Друга Европа“ налазимо реченицу: „Европа се протеже отприлике на територији коју захвата Католичка црква“. Овде је написана реченица коју већина људи на западу подразумева, али је мало ко изговара гласно. Руски мислилац с почетка 20-ог века Николај Трубецкој каже, парафразирамо, да је оно што обично називамо Европом заправо романо-германска цивилизација, подручје где је Рим, пре и након појаве Католицизма освојио романска, келтска и германска племена, која су се у одређеној мери смешала и изродила заједничку културу. Овога су свесни и западни Европљани који подразумевају да су они представници „Европе“ а не Русија, Србија и Грчка. Међутим на простору „Европе“ постоје и други народи, који нису романског или германског порекла и они имају некакву културу. Да не одемо сад у правцу такмичења култура у смислу која је боља и вреднија, јер овде то није циљ, већ се ради о две непобитне чињенице: 1. постоји култура западних романских, келтских и германских народа, кроз историју католичких и протестантских, а постоје и источно европски народи, чија култура се није развијала у овом кругу нити напајала са истих извора. Шта је онда европска култура?
Чини ми се да је овде више у питању неспоразум лингвистичке природе где је један део континента, који то постао договором, вероватно највише из прагматичних геополитичких разлога, дао себи за право да своје културне тековине представља под одређеним брендираним именом.
Овај лингвистички неспоразум ширен маркетиншким методама земаља које су имале довољно средстава да представе своју културу и закаче јој трејдмарк етикету изазвао је други проблем код не-романогерманског дела псеудо-континента, његов инфериорни доживљај сопствене културе, о којој већина овде заправо, врло мало зна. Зашто? Зато што смо у процесу образовања учени да је западноевропско уствари општеевропско, чак општесветско, те зато оно што се у овај културни образац не уклапа доживљавамо као мање вредно и непожељно.
Историјски процес је ишао отприлике овако:
а) Запад Европе се развија економски и инетелектуално. Поред развоја пролази и кроз специфично своје болести којима је у темељу скоро увек бунт против Католичке Цркве. Етапе овог развоја, или болести, зависно како ко гледа, су на пример Ренесанса, Реформација, Француска револуција и разни „изм“-и. Исток је конзервиран под Турцима.
б) Исток се ослободио од Турака, требају му универзитети и књиге, може их преузети једино од запада ( од Немаца пре свега, као најближих ).
в) Запад у источним филијалама својих универзитета на ослобођеном истоку и преведеним књигама, објашњава истоку шта је Европа и европска култура.
г) Истоку тек изашлом из опанака и туских касаба, због свега тога са малим нивоом самопоуздања, не преостаје друго него да поверује и пренесе таква схватања на своје потоње генерације.
- „Ми штампамо књиге латиницом зато што је латиница старија од ћирилице, то је писмо старих Латина и старе Европе, најстарије европско писмо.“
Вронг. Опет вронг… Латиница којом ми пишемо уопште није постојала у време старих Латина. Мала латинична слова као што су e,r,t,u,I,a,d,f,g,h,l,b,n,m,i, j и сва друга мала слова спадају у тзв. Каролиншку латиницу, из времена Карла Великог, франачког цара ( крај осмог почетак 9. века ), град Ахен је ту у центру пажње. Ниједан Римљанин неби знао да прочита текст написан латиницом коју користи било који западни народ, јер су они користили само велика латинична слова. Друго, слова за типично словенске гласове č, ć, ž је хрватски књижевник Људевит Гај ( немачког порекла ) узео из чешког и пољског за потребе хрватског језика.
Ако смо већ код питања старости писма, отприлике половина ћириличних слова је настала од грчког алфабета које је старије и од каролиншке и од римске латинице.
У контакту са људима са запада може се наићи на поменути став о „старој Европи“ ( њиховој ) и „новој“, тј оној из које долазе нове чланице Европске уније. Чак и поменута књига Чеслава Милоша сврстава његову Пољску, иако католичку, у „другу Европу“, под утицајем исте идеологије и то Пољску која је имала већ 7 векова континуиране државности пре него што су рецимо уопште настале Немачка и Италија као државе и нације како их данас знамо. Овакви ставови су наравно последица егоцентричне предрасуде, лошег образовања или идеолошког утицаја и осећања инфериорности. Ако већ истражујемо стару Европу видећемо рецимо следеће цивилизације: Стару Грчку и хеленистички период, Стари Рим и Византију тј Источно Римско Царство ( од 4. до 15 века ), све су оне на југу и југоистоку Европе. Северо-запад постаје конкурентан управо негде од епохе Карла Великог, а у другом миленијуму постаје доминантан. Шта је онда историјски гледано Европа, а шта Европа 2.0?
Дакле кад пишемо латиницом ми пишемо писмом у коме су већину слова измислили Немци уз неколико допуна преузетих из чешког и пољског које су урадили Хрвати за своје потребе.
Хрватска културна политика
Ово је посебан разлог који мора бити стављен ван набрајања могућих мотива за латиницу јер мислим да га данашњи културни радници углавном нису свесни. По многим аналитичарима југословенског периода у СФРЈ је доследно спровођена хрватска културна политика ( Мило Ломпар, Слободан Антонић и други ). Ово је кренуло још у време Краљевине Југославије када је Католичка црква захтевала тзв. конкордат у Југославији, као што га обично захтева у мешовитим срединама, што укратко значи већа права за Католике. Конкретан пример је рецимо да би након усвајања конкордата деца из мешовитих бракова морала бити крштавана у Католичкој цркви, а и много другог. Око ове теме је избила велика афера али су југословенске власти тада биле чак спремне да то прихвате ( Милан Стојадиновић поготово ).
Након другог светског рата наставило се културном политиком у овом правцу, већим делом мимо религијских питања. То је отприлке значило уредити Југославију изнутра да буде пријатна или бар подношљива за живот пре свега западним југословенским народима, а то је подразумевало промоцију пре свега латинице као све-југословенског писма. Довољно је само сетити се односа комунистичких власти у Хрватској према Цркви, где су свештеници могли чак да предају у основним школама предмете као математика и то у мантијама ( сведочење Матије Бећковића о школовању у Славонском Броду ), док су рецимо у Црној Гори скоро сва црквена здања била под кључем и коришћена су као складишта, убијено је 80 свештеника, тј скоро сви и владика Јоаникије, а слично је било и у Србији.
Сви смо одрасли на убеђењу да „у цркву иду само бабе“. То је била овдашња истина, јер се ка томе ишло. Међутим у Хрватској и Словенији у цркву нису ишле само бабе, нити се утицај Католичке Цркве ту завршавао. Ово је наравно било због перцепције комунистичких власти да су Православна Црква и Краљевина једно и да им највећа опасност прети од буђења српског монархизма и повратку традиционалном облику државности. Развој догђаја је показао да су гледали у погрешну страну.
Последице овакве културне политике је да су нове генерације Срба почеле да посматрају свет хрватским очима. Старији могу да се сете одушевљења које је у СФРЈ код младих рокенролизованих и холивудизованих генерација изазивало све што је западно, и презира коју је омладина гајила према свему источном. Русија, Србија или било која земља истока…Шта ту уопште има вредно? Па и није било ништа посебно, али у цивилизацијској равни, а у културној са које нам је скренута пажња је итекако било. Последице трају до данас јер су управо тада у Србији формиране генерације које су данашње присталице латинице, пошто је она постала део осећања идентитета и цивилизацијске и културне припадноста, те с њима повезаног осећања вредности.
Овакав став је произведен, он није спонтано настао као опсведоченост у већи квалитет, већ је производ деценијама плански спровођене културне политике, он је политички конструкт и као такав је илузија и заблуда.
На крају остаје да се запитамо да ли дневне новине и часописи које излазе на латиници у Србији могу да заступају стварно виталне интересе ове државе и народа, ако један од првих и основних нису препознали. Такође се можемо питати и да ли издавачи који не штампају књиге писмом свог народа, доприносе развоју или разградњи његове културе.
Текст је објављен на сајту Стање ствари, овo су неки од занимљивијих коментара:
Коментари:
Илија Пековић
У тексту није наведена чињеница да је у НДХ првим донетим законским актом забрањена употреба ћирилице, а пре тога је учињено исто 1915 у Србији за време окупације, или ако формулишемо другачије законом је прописано у оба случаја да Срби МОРАЈУ да пишу и читају хрватском латиницом, јер она је тада пре Југославије само то била, хрватско писмо. Да ли је мигуће да нама то данас ништа не значи? Морам да поновим: да ли је могуће да нама данашњим Србима ово ништа не значи и не говори, а поготово издавачким кућама јер оне практично раде исто то? Ако нам чак ни то ништа не значи онда је можда и праведно да страдамо и губимо све битке. А и зашто би на нас такве неко одозго погледао.
Joван П
Изврстан текст. Додуше, НИН-овом наградом се не треба посебно бавити, она је одавно умрла к’о што писаше Антонић, тј. преживела је само као усмерена колонијална уметност https://stanjestvari.com/2020/02/01/slobodan-antonic-ninova-nagrada-2020/
Доскорашњи власник НИН-а, а тиме и НИН-ове награде, био је Ringier у ком је сувласник амерички инвестициони фонд KKR (читај: CIA снајка CIA), a oд прошле године је генерална директорка Ringier-a у Србији – Јелена Дракулић Петровић.
Што се тиче додатног разлога за недовољну, тј. мању заступљеност ћирилице, истакао бих навику, односно инерцију. А против ње се тешко борити. Њу препознајем и код себе. Рецимо, волим да поклањам књигу ,,Црничани” аутора и генетичара Миодрага Стојковића, која сада код њеног издавача кошта 100 динара. Квалитетна је књига, нажалост је на латиници, али јаче је од мене, купујем је релативно често за поклон.
Евсевије
Главни разлози, којих аутор није (био) свестан:
„Ми не штампамо књиге ћирилицом јер нисмо Срби“.
„Ми штампамо књиге латиницом јер је наш примарни задатак неуролингвистичко (ре)програмирање нових генерација на територији Србије“.
Младен Стијовић
Сећам се у тексту споменутог интервјуа с Бећковићем. Тај фратар што је предавао математику у основној школи је поздрављао ђаке на почетку часа са “хваљен Исус!”, они су једногласно одговарали “и Марија!”, Бећковић је једини ћутао јер није знао шта да каже, а овај је то одмах приметио и питао “а ви сте православни?”. Матија није знао шта то значи, мислио је због оно “право” да га пита да ли је нормалан и без недостатака, па је одговорио “да”. То су педесете године…Сад размишљам шта би било да је код нас неки свештеник поздравио ђаке са “помаже Бог!”, ако неби био убијен или отеран на робију, прошао би најмање као Јован Крестјанкин, најпоштованији духовник у време Совјетског савеза кад нису була затворена само четири највећа манастира, који је чинио чуда. Кад је говорио младима који су код њега долазили да се не учлањују у Комсомол (њихов Ској), неко га је цинкарио и после отац Јован каже за инспектора полиције: “Све ми је прсте на рукама изломио….молио сам се за њега после цео живот”. Причу сам чуо од Владете Јеротића, који је рекао “занимало би ме шта је после било с тим инспектором”. И мене би занимало, можда је постао монах, јер кад се Крестјанкин моли за неког годинама, свакодневно, тај је верујем морао барем да прође кроз неку, за околину, очигледну промену. У Пољској су и тада имали веронауку у школама, а у Русији се добијало 10 година робије за пронађену религиозну песму, то је потпадало под онај најстрашнији члан закона “противнародне агитације и пропаганде”. У сваком случају однос комуниста према католицима и православнима не може уопште да се упореди. Први су изборили неки статус да могу да сачекају да све прође, скоро не пуштајући идеологију у кућу, други су сатрвени.
