Успостављање јасних граница између периода хедонизма и уздржавања има за циљ да уведе ред у хаотични свет. Годишњи постови, а нарочито то важи за Васкршњи пост, стога су јасно омеђени и имају симболички ојачан почетак, и у црквеном и у народном календару.
Чисти понедељак, први дан Великог поста, означава лустративно удаљавање од уобичајеног тока времена, чији је неспутани аспекат кулминирао током поклада. Он се обележава строгим – некада потпуним – уздржавањем од јела, чишћењем простора у којем се живи и припрема храна. Данас, симболичку прокламацију о почетку аскезе године видимо у новинским текстовима, разговорима и прилозима на друштвеним мрежама и осталим средствима комуникације. Говори се о правилу поста, подвигу, његовој телесној и духовној страни – углавном са много ситничавости, која често и јесте симболички израз прекида са уобичајеним животом; јасно утврђена правила понашања доприносе сигурности и сврховитости у наступајућим недељама. Стога се често инсистира управо на ограничавању, у којем се смисао поста, ни из православне ни из антрополошке перспективе, не исцрпљује.
Пост би требало посматрати као један посебан вид ослобађања. Човек је слободан онолико, колико је његова целовитост независна од имања и немања, колико може бити задовољан оним што је пред њим. Мера слободе у данашње време је граница према упаду света у наше потребе и чежње.
Наиме, технолошки раст и економски развој почива на умножавању људских потреба, у тој мери да оне постају подразумеване (у смислу нивоа животног стандара, често непотребно високо замишљеног), а некада и первертиране у разне врсте облапорности и незајажљивости. Глад за новим, већим, бољим, покретач је прогреса, али прогредирати се може (и тако и бива) у зависност и незадовољство.
Неуробиохемија објашњава механизам незајажљивости, који је условљен допаминским одговором. Допамин је неуротрансмитер задужен за мотивацију – у очекивању задовољства. Он подстиче на акцију како бисмо дошли до онога до чега нам је стало, достиже кулминацију и затим његов ниво опада. Уколико је наша глад лако и непрестано задовољавана, уколико је допамин стално активиран, у једном тренутку задовољство губи снагу. Полет се тада подстиче јачим или чешћим конзумирањем – чиме је јасно осликан пут било у депримираност, било у зависност. Некадашње задовољство постаје рутина, некада неопходна да бисмо уобичајено функционисали. Човек постаје роб потребе преобраћене у навику.
Апстиненција је једини пут за разбијање ових асоцијативних веза и успостављање здравог односа према ма ком задовољству. Стога није необично да је човек прошлости, који је своју мудрост црпео из укорењености у природу и везе са оностраним, одређивао периоде аскетизма.
У технолошки преобликованом свету нарцисоидних и размажених јединки, аскетизам је анахрона и нелогична пракса. Зашто би се човек ограничавао, ако не мора? То јест, напредујмо па да се никад и не мора. Мотиви савременог човека да ограничи себе пре леже у самољубљу (тежњи ка физичком или моралноj надмоћи) него у алтруизму и слободи од канџи жудње – што је мотив аскетских пракси већине религија.
Аскеза нас одвраћа од забаве тривијалностима. Има смисла ограничити интеракцију са светом – у смислу масовне културе и свих њених туморних творевина, од бесмислене музике, преко булажњења разних јавних личности, до порнографије. Такав „свет“ посредује све наше личне односе, наше ставове и систем вредности. Аскезом, приближавамо се аутентичном свету – храни у једноставном, изворном облику; другом човеку са благонаклоношћу, транцсендентном са више жеље да га осетимо и разумемо. Себе, пак, ослобађамо наслага зловоље, летаргије, незахвалности и размажености, трудећи се да развијемо врлину.
То не бива уз самољубивост, иначе ћемо промашити смисао.
А смисао је, на крају крајева, способност да увек и у свим околностима можемо да осетимо радост – јер јесмо, и јер Творевина јесте, колико год смо и њу и себе загадили.
