С обзиром да су објављена два поста о Харуки Муракамију, ред би био да објавимо један о Јукиу Мишими, као некој врсти Муракамијевог антипода.
Можда најбоље можемо разумети дух Харукија Муракамија ако га упоредимо са његовом супротношћу, као што се црно најбоље види на белом и обрнуто, а та супротност је вероватно један од најпознатијих јапанских писаца Јукио Мишима, који није могао да прихвати управо начин живота савремених Јапанаца после другог светског рата, омладине која живи само за садашњи тренутак ( како их је на најдиректнији начин подучавао Ленон у песми Имеџин ) и живот не посвећује ничему. Он је 1970. године са групом присталица ушао на војну академију, отео официра и приморао га да окупи студенте, а онда са балкона ватрено говорио против савременог окупираног Јапана, послушности марионетској влади и позивао да се цару врате предратне ингеренције а да се народ врати својој култури и херојским узорима прошлости. Кад су га студенти извиждали након говора, ушао је са балкона и извршио сепуку, ритуално самурајско самоубиство, одбивши да живи даље на начин који је сматрао наметнутим и недостојним човека. Жени је оставио поруку: “Није важно ако ме сад не буду разумели, разумеће ме за 50 или 100 година”.
Мишимин пример је у ово време важан и може нас навести на размишљање. Ово не значи да и ми треба да починимо сепуку, већ говори о чину неприхватања. Сама чињеница да је он на овим просторима и у Европи и у Америци тако мало познат и читан, је врло сумњива, док нпр Мураками продаје милионске тираже и почасни је професор на Принстону. Један од њих сурфује на таласу Цајтгајста, који је добро разумео и прихватио.
Мишима је лично а и као писац био инспирисан традицијом самураја, можемо се питати – ко је слично као њему посведочио у свом животу принципе у кој је веровао? Овај чин је толико субверзиван према савременој цивилизацији и култури да је природно да је Мишима гурнут у заборав од културе коју је засекао катаном, јер она на њега нема адекватан одговор, осим прећуткивања. Кад слушате критике Западњака о Мишими, они се просто гуше, муцају. Све нешто покушавају са стране психологије, те несрећно детињство трт-мрт, уствари их овај чин оставља отворених уста јер превазилати све шаблоне бихејвиористичке психологије која човека посматра као програмабилну и предвидљиву животињу.
У наше време опште је прихваћена једна посебна врста дефетизма и фатализма која човеку сугерише да је мали и да мора прихватати било какве услове и правила живљења ккоју му велики осмисле. Ово подсећа помало на оне коњске трке, борбе петлова, пчелињаке и хрчке који трче у точку и друго слично, где актери мисле да живе живот који су изабрали, а заправо су изабрали од планираног уског пре-селектованог избора како би учествовали у туђој игри.
Јукио Мишима је неприхватање изразио на свој начин у складу са својом културом, то је био чин који је од наше културе далеко. При томе овде треба подвући једну битну културолошку разлику, у Европи је самоубиство увек знак пораза и врста бекства, у јапанској култури сепуку је био знак победе, самураји су му прибегавали као часнијој смрти него да буду убијени туђом руком, а највише су се плашили смрти од болести у старости као најнедостојније за једног ратника. Такође чести су бии случајеви да увређени човек изврши сепуку на улазним вратима куће свога увредиоца.
Шта се може рећи против Мишиме? Хришћанство учи да је самоубиство грех без опроштаја, јер не убија човек себе, већ демон вара човека и наводи га на уништење нечега што није створио. Такође може се приговорити и за егоизам, оно као: “Жено, децо, одох ја да умрем херојском смрћу, а ви ћете се већ некако снаћи”. Велика гордост ту пробија, као и увек кад човек самоме себи нешто препише, по својој памети.
Међутим све ово није основно и не треба да буде у фокусу пажње, већ нешто друго а то је да постоје људи из разних култура који осећају да са овако устројеном цивилизацијом и културом нешто није у реду, да она није иманентна човеку, да га смањује и понижава, чини од њега ситничавог, уплашеног потрошача, роба ситних задовољстава и комфора у којем закржљавају потенцијали. Такође и да је бесмислена филозофија живота која не тежи нечему вишем од живота, животу који није „за“ нешто већ му је једини смисао у самом себи. То је филозофија која „живот не трансцендира“, не превазилази га, како каже у једном интервјуу Мишима. Стварно, шта је то више, вредно живљења, што живот „трансцендира“?
