Књига објављена 1987. која је постигла највећи комерцијални успех од свих Муракамијевих књига, само у Јапану је продато до сад више од милион примерака. Писац кроз причу о младићу Ватанабеу описује заправо своје студентске дане из 1969/1970 када је студирао драму у Токију и становао у студентском дому. Муракамијев стил писања је једноставан, често и поетски. Пише поштено, искрено, тако да читалац у потпуности верује писцу. Неретко се пажња до детаља посвећује ситним стварима, тако да знамо која његова проијатељица је одређеног дана 1969. године ручала рибу, а која тофу са шпагетама и каквим тачно умаком, која је попила уз ручак три чаше воде, па после још једну, а која пепси. Књига носи наслов по познатој песми Битлса, која се више пута спомиње у тексту и представља врсту химне дружине коју чине главни јунак и његове две пријатељице, по којој је запамтио време и дух њиховог друговања.
Секс и самоубиства
Најкарактеристичнији део књиге вероватно су детаљни описи сцена секса, који када би се читали издвојени и изван контекста деловали као сцене из секси-манга стрипа или неког еротског или чак порно филма. Ове сцене су распоређене дуж романа од почетка до краја на скоро једнаким растојањима и има их барем десет. Не само да ни једну овакву сцену није прескочио, већ је скоро свака мастурбација такође описана, па чак и једна лезбејска сцена у којој учествују наставница клавира ( споредна улога )и њена тринаестогодишња ученица, па се исто може сврстати и у педо-категорију. Ова сцена је описана као нешто што је главни јунак чуо, као једна прича која је могла и да буде изостављена, али није, па се баш због оваквих ствари добија утисак да је писац смишљено распоредио ове приче да задовољи свачији укус ( ако је то укус ) а нарочито тинејџера и адолесцената. У Муракамијевом “поштеном” стилу писања уткана је доза лукавства и срачунатости и вероватно је ово један од већих разлога комерцијалног успеха, нарочито код младих.
Омиљена латинска сентенца студента Ватанабеа и његових пријатељица је вероватно “фелацио матер студиорум” ( репетицио у њиховом случају ). Било како било јасно је да је Тору Ватанабе, заправо млади Мураками много патио. Патио је јер у том добу већина пати, као и због кризе идентитета свог народа, која је настала тбог калемљења на туђу културу, чега чини се није био свестан, културу која је у највећој мери телесна и у сваком смислу неколико спратова испод аутентичне културе народа из кога потиче. Патио је и због саме своје земље, која у описаном времену подсећа на високо технологизовану и добро организовану, херметички затворену кошницу, из које нема бекства.
Међутим ово није јефтина књига, њен основни тон није еротски, у основи она је меланхолична прича и чак више од тога, рекло би се да је пуна једног специфичног сумрака, карактеристичног за јапанску уметност и вероватно и менталитет и поглед на живот. У роману је описано чак пет самоубистава и то све младих људи између 17 и 24 године. Већина њих се убија без очигледног разлога. Узорни ђаци, добри синови и ћерке одједном се обесе, скоче под воз или се отрују издувним гасовима.
Осим једноставности и култа самоубиства који су карактеристични за јапанску културу, заправо ништа друго код Муракамија није јапанско. Њему су још од факултета сви омиљени писци амерички, а посебно Френсис Скот Фицџералд који је написао роман Велики Гетсби. Спомиње се на десетине рок и џез музичара и песама и скоро све су америчке или енглеске. Постоји сцена у којој једна од споредних личности свира на гитари 50 нумера које су све наведене, и све су осим пар боса-нова песама и једне или две Бахове композиције рок песме. Главни јунаци живе америчку културу, хране се њом и дишу је. Главна личност Тору Ватанабе кад не гледа бејзбол ( откуд Јапанцима бејзбол? ) лута улицама Токија са пријатељем из дома у потрази за девојкама које одводе у кревет, што раде често се чини са дозом досаде. Некад лута сам улицама Токија бесциљно да би се пре легања у кревет успавао са пар чашица вискија. Ујутру су му “одвратни” службеници студентског дома који дижу јапанску заставу, а свој универзитет сматра”десничарским”. Десничарски је ваљда зато јер поштује државну заставу, иако студенти имају велику слободу, притом ссе двадесетогодишњи студент драме не сврстава ни у “левичаре” који на факултету имају марксистички кружок и одржавају слободно састанке. Данас би несумњиво био сврстан у “левичаре”, ако не по идеологији, онда по општем сензибилитету и вредностима које су врло хоризонталне, без икакве вертикале и углавном се крећу у кругу емотивности и сензуалности . Његовој генерацији је скоро све “празно”, “глупо”, “пуно идиота” и вероватно је ова врста сензибилитета и лаког нихилизма из којег се повремено бежи у секс као у једину пуноћу вредну живљења оно због чега је књига наишла на толико одобравање и идентификацију и у Јапану и на западу ( Мураками је почасни професор на Принстону и живи између Јапана и Америке ).
У роману има и доста људске топлине између главних протагониста који највише подсећају на дављенике који се придржавају један за другога док пливају у мутној води, нигде се не назиру обале, а све више пада мрак. Некакав очај и безизлаз су скоро непрекидно присутни и као да се од њих не може побећи.
Димензија коју можда нико у свету није приметио у вези ове књиге, је да Мураками описује догађаје из 1969. године, 24 године након бацања атомске бомбе и подизања америчке базе на Окинави ( што се нигде не спомиње нити наговештава ), као и увођења америчког економског система и културног утицаја у Јапан. Супротно очекивањима Муракамијеви јапански студенти се скоро ни по чему не разликују од младих Американаца тог времена, чак као и да предњаче у неким стварима, које свакако нису део њихове културне баштине.
Дакле, кад те развале атомском бомбом и баце на колена, то се дешава?! А ми мислили супротно, неки револт, отпор. Хм, баш је занимљива људска психологија…Ово ствара одређене асоцијације да можда има и других земаља, такође бомбардованих, у којима је исти феномен присутан, баш рецимо 24 године касније, само не могу себе да виде са стране, па нека читају Муракамија.
Поред лепог, нимало јефтиног стила и основне искрене линије приче, ово је роман који у одређеној мери потхрањује оно што је у човеку већ извитоперено, па се не зна да ли човек након читања има већу штету него корист, као и у свим сличним случајевима када писац читаоца увуче у свој стилски раскошни и педантно описани пакао и остави га тамо. Не морате ми веровати, можете сами проверити ( ако баш имате јаку жељу ):
