Мене је овај интервју са Јунгом одушевио, односно сам Јунг, као и многе гледаоце. Свако би волео да је имао оваквог деду. Овако замишљам интелектуалце у оном добром смислу, којих је данас тако мало, као изграђене људе, који пре свега сами себе познају и који немају надмености карактеристичне за овај слој..
Карл Густав Јунг је један од најпознатијих психолога на свету, тренутно можда најактуелнији. Код нас је најпознатији настављач јунговске традиције био покојни психијатар и академик Владета Јеротић, а у свету колико ми је познато највише га промовише сад актуелни канадски психолог Џордан Питерсон.
По самим Јунговим речима кад је бирао смер на медицини, почетком двадесетог века, важило је мишљење да су психијатрија и психологија ништа, од чега се он бранио тврдњом да ако вашка заслужује поштено занимање специјалисте за вашке, требало би и човекова психа да добије барем толико пажње.
Јунг је био као што је познато Фројдов ученик и дугогодишњи сарадник. Разлика је била што Фројд није веровао у скоро ништа што није доступно људском разуму, док је Јунг проучавао многе области које залазе не само изван рационалног мишљења већ често залазе у езотерију и окултно. Проучавао је веровања примитивних племена, живећи с њима у Африци и Јужној Америци, алхемију, астрологију, ји ћинг, тарот и много тога другог. Можда је најнегативнија страна тога та што данас може да га цитира свака баба која гледа у шољицу кафе и да почне реченицу са: „Као што је говорио Јунг…“
Јунгова мисао у овом времену рационализма и материјализма делује субверзивно јер се бави сферама као што су религија у најширем смислу и трансцендентно, тј оно што превазилази физичко постојање, које тако мало учествују у култури данас ( мало у здравом смислу, у нездравом ове тежње иду у правцу окултизма, чему је у извесној мери инспиратор баш Јунг ).
Како сам видео у једној великој књижари тренутно има бар 7 или 8 Јунгових књига у продаји, али је мене упрво ова заинтересовала. Она је посебна јер је настала на захтев да на самом крају каријере и живота коначно напише нешто за шире масе, јер се хер Јунг никад није трудио да га лаици разумеју, писао је углавном имајући на уму стручне људе, своје колеге. Кад је добио овај захтев од новинара чији интервју је у наставку овог текста, прво га је пажљиво слушао два сата, а онда учтиво и одлучно одбио. Те ноћи сањао је сан где говори ан неком тргу а мноштов људи га гледа и РАЗУМЕ. После овог сна прихватио је понуду и управо је због тога ова књига битна.
Јунгове идеје као што су архетипови, подела на интровертне и екстравертне типове личности и друге су добро познате и толико широко прохваћене да су постале саставни део говора људи који немају везе с психологијом. Али ова књига говори о можда најважнијем Јунговом доприносу тј о комуникацији са несвесним делом психе. Јунгова идеја је да се несвесни утисци који бораве у потпражном делу психе изражавају шифровано посебним језиком у сновима и да би човек требало да научи овај симболичи језик својих снова како би био у дослуху и комуникацији са својом сопственом психом, оним њеним делом који је скривен од његове свести, а који зна мнго више него што човек слути. Овако свако може боље упознати самог себе и бити овим знањем обогаћен. Разговором са сопственим несвесним стиче се далеко пунија орјентација и знање о себи и свету око себе.
