Бела Хамваш, мађарски писац рођен је негде крајем 19 века а умро 1968. Није много познат у свету, а заправо је најпознатији код нас, чак више него и у Мађарској. Разлог је тај што није могао да објављује за живота и скоро сва дела осим једног романа су му објављена после смрти. Разлог што није објављивао после другог светског рата је тај што је област његовог интересовања била сасвим некомпатибилна с временом у којем је живео. Интересовао се за древне мудрости, религије, езотеријска учења, психологију и филозофију свих култура а живео је у комунистичкој Мађарској у којој је чак остао без посла у библиотеци у којој је радио, па се издржавао разним видовима тешког кулука, нпр. био је магационер и физички радник у хидроелектранама и скоро све познате слике га приказују у радним комбинезонима, оним плавим из тог времена.
Рођен је иначе у Прешову у данашњој Словачкој, тамо и данас има пуно Мађара, одрастао је у Братислави (звала се Пожоњ тада, и сад је Мађари тако зову). Отац му је био протестантски свештеник што није баш уобичајено за Мађарску, одатле вероватно његово интересовање за религију ( мада колико знам они су имали једну протестантску револуцију коју је предводио извесни Ракоци који им је данас национални јунак и која је угушена, а за ово сам се заинтересовао кад сам у Будимпешти купио конзерву пива Ракоци, па се сетио да сам лик овог бркатог велможе видео у суботичкој градској кући где се обављају венчања, онда је интернет помогао ).
Интересантно је и то да је имао гомилу рукописа и књига на ове интересантне теме које су га занимале које је уништила совјетска бомба 1945. кад му је пала на кућу. Он онда сео, па ајде све из почетка. Остала је сачувана само његова најпознатија књига Scientia Sacra.
Најзаслужнији за његов излазак у јавност прво нашу па светску је професор Сава Бабић, сада покојни, са филолошког факултета у Београду, одсек за Мађарски језик који је превео чак 45 Хамвашевих дела! Добијао је после нека мађарска државна одликовања због тога јер да није њега било питање је ко би се и када латио тог посла да изведе Хамваша из скоро потпуне анонимности.
Хамваш је највише есејиста колико сам могао до сад да приметим, али је филозоф и прави мудрац. Његов стил писања, теме и приступ су толико аутентични да тешко да може с неким да се упореди. Нико ваљда до сад није писао о филозофији вина, психологији брања цвећа, нико није написао с толико поетике есеј о кувању супе и мистичним нотама укуса целера и осталих састојака. Нико није писао рецензије имагинарних књига, тј књига које не постоје, које је сам измислио, само да би написао добре рецензије. Притом ове теме уопште нису баналне, оне су полазне тачке за прилично дубока филозофка промишљања о свету и човеку. Од Хамваша сам сазнао да поред хедонозма и апстиненције, чула може човек да користи и на трећи начин, може да их „одухови“, јер кад он прича о једењу пупољака са дрвећа или супе од поврћа из баште нема ту никавог хедонизма, то су више мистични доживљаји. Човек који превози неки шут или мазут преко дана а увече пише о древној мудрости света, и тако годинама све до смрти то је тешко и замислити. Сахрањен је у Сент Андреји, што га такође повезује с нама.
Оно још што је субверзивно код Хамваша је та његова ведрина. Не хумор, није то покушај да засмеје, ни сатира, већ баш ведрина, као ведар пролетњи дан, која избија из скоро свих текстова. На једном месту каже „Живот правилно схваћен: игра“, али не игра као доколица, већ „човек који је довољно јак и заокружен да би могао да се игра“.
У прилогу је збирка есеја „Брига о животу“, препоручујем свим срцем. Нешто јако добро, ничему другом слично. Лековито.
