( Емаил пријатељу који ми је препоручио ову књигу )
Прочитао сам „Десни Хелдерлин“ и још мало шире. Одавно ме нешто није овако намучило, шта ми урадисте… Сад ћу ја вас мало да намучим, морам, шта ћу, иначе бих прокувао.
Овакву гомилу булажњења давно нисам читао, сетих се наставнице из основне која је после писменог из српског рекла да је глупости увек теже читати него писати. Овде предњачи тај Хајдегер, за кога сам сто пута чуо али нисам знао шта је писао. Отприлике као и за Хегела. Зар је то његова филозофија? Немци немају нешто боље од тога? Текст се тешко чита и иначе а кад почну да говоре о „Хришћанству“ не знам да ли да се смејем или да плачем. То звучи као кад би мала деца хтела нешто да кажу о нуклеарној физици или моја мајка о фудбалу.
Као прво не постоји никакво „Хришћанство“ у смислу општости, јер за општост мора да постоји општење, а не постоји од 1054. године,, заправо негде од 8 века скоро али је озваничено тек у једанаестом. Православна и Католичка црква су се тада међусобно проклеле. Реч „Православна“ није име, како се данас схвата, већ придев, тј буквални превод грчке речи Орто-доксиа, што значи и право слављење и право учење. Католичка исто није име него придев и превод је грчке речи католикос што значи универзална а код нас се користе речи саборна и васељенска. Значи Православна Црква је исто католикос али та реч није истурена као име
Католичка црква Православну сматра за шизматичку то јест да се одвојила, одцепила од универзалне, а Православна сматра Католичку за шизматичку И ЈЕРЕТИЧКУ. Реч јерес је једна реч достојна поштовања, коју људи не разумеју данас, а филозофи користе искључиво с иронијом. Тумачење сам слушао од бивишег декана теолошког факултета лично, сада покојног оца Радована Биговића који каже да на грчком то значи „давање предности“, он је то илустровао овако-ако кажемо нпр „отац је строг“ заузећемо вероватно негативан став, али ако кажемо „отац је строг јер је стар и ма тешка искуства а жели нам добро“ заузећемо вероватно позитиван став. Значи тајна јереси је у одсуству ПУНОЋЕ ИСТИНЕ. У овим стварима не може бити компромиса, или како ми је једна Рускиња једном рекла: Кагда помјешаш 900 грам шоколаде и 100 грам гавна, што добијеш? Кило гавна.
Што се тиче протестантизма, њих Православна Црква уопште не сматра за Цркву јер немају тзв „апостолско прејемство“. Сматрају их за религиозне организације и проучаваоце Библије и толико. Никада нећете чути да је дошла нека протестантска црква овде и да су заједно служили, јер нема општења ни заједничке молитве пошто је такав устав Цркве да се са неправославнима не моли заједно. Изузетак је Англиканска, њих повремено приме јер су у првом светском рату дозволили Владици Николају да говори о Србији у катедрали Светог Павла у Лондону, па зато не могу да их одбију, али то су куртоазне посете на световном нивоу. Све владике у Православној Цркви, условно и у Католичкој, имају везу с апостолима, тзв апостолско прејемство, тј први апостоли су рукополагали следећу генерацију и тај ланац је непрекинут, као да су једни од других палили бакљу која гори до данас. Такође цела теологија почива на седам васељенских сабора који су одржани од 325. до 787. године у Грчкој тј Византији , на територији данашње Грчке и Турске. И само то је Хришћанство. Дефинитивно и ексклузивно. Сабори почињу призивом Светог Духа и све одлуке нису од људи већ од Бога. Протестантска „реформација“ зато личи на покушај да неко све далеководе замени и да уместо бакарних жица стави пластичне јер му се то чини рационалније и исплативије. После струја не тече кроз пластику а он се онда љути на струју. Или као западњаци на Бога. Није могућа реформација онога што човек није створио.
Поред свега овога Хајдегер и Хегел говоре о некаквој кривици Хришћанства. Они не критикују Хришћанство јер о њему не знају ништа, као ни Ниче, нису ни прошли поред њега. А у својој ароганцији и самодовољности неће ни да погледају ван граница свог културног круга. Па то да Католичка Црква не ваља и да представља искривљено хришћанско учење то знамо овде од 1054. године и први смо на то указали, не треба нам неки Немац у 20ом веку да нам указује на то. Хајдегер ставља „Хришћанство“ као циглу у линији платон-јудаизам-хришћанство-хуманизам. Па није Бог цигла коју ће неки Шваба да угради у своју конструкцију и још да чека суд из његових уста. Бог је њега уградио у своју конструкцију и изрећи ће суд над њиме, ово само манијакална гордост може да превиди и овако да посматра ствари како они посматрају.
Они чак не разумеју ни основне појмове Хришћанства, јер говоре о „хришћанском моралисању“ као да је то главна ствар, а не преображење човека и повратак у заједницу с Богом. То је као кад би неко рекао да је за филозофију најважнија писменост или правопис.
Ни друге појмове не разумеју правилно, нпр реч „грех“ у грчком оригиналу како сам исто чуо од Радована Биговића каже се „аматиа“ и значи промашај а не грешка док је како је Биговић говорио и код нас присутније заправо католичко схватање о награди и казни јер је основна тековина Рима јуридичко право које је Католичка Црква усисала и користи га и у теологији, што је управо плод јеретичког компромиса и политичких амбиција, присиле, ломача а што је и довело до тога де се западним народима католицизам згади.
Овај писац најозбиљније пише о њихово „Системском програму“ који су писали њих тројица кад су имали 20, 20 и 15 година. Само име је глупо, могло се рећи и „Програмски систем“ или Системски систем или Програмски програм, друго то су приче које су писала три дечака, моја генерација је одрастајући на телевизији, филмовима, стриповима имала ширу слику света од њих кад смо имали 10 година, не разумем да ову тројицу неко узима толико озбиљно.
Каже као да наводно Немци имају месијаснку свест, то је месијанска свест о објави Ничега. Колика је тек онда наша одговорност као народа баштиника чисте Божје објаве. Ако су они у име свог измаштаног националног месијанства заправо егоизма двапут запалили свет шта би ми требало да урадимо.
Нико да се сети да преиспита ваљаност тог њиховог „Хришћанства“ управо због егоизма и европоцентричности и не претпостављају да може бити и нешто друго и неки квалитет код другог. Они уоште не критикују Хришћанство већ своју перцепцију Хришћанства, то јест слику коју им је створила католичка јерес са својим принудама из римског права и протестантска јерес на квадрат.
Ум и разум
Проблем запада није почео са Хелдерлином ни са Хегелом они су последњи стадијуми болести, па као што последњи стадијум не говори много о узроку тако и они имају само улогу да видимо колико су далеко забраздили од скоро неприметне грешке на почетку. Као што каже Апостол Павле „они што мудрују по тијелу“, ово је класично мудровање по телу а не по духу. Или на другом месту „грађаху се мудри па полудјеше“, тако осетљивији духови као Хелдерлин или Ниче живећи у тој бездуховној средини морали су да полуде. За Ничеа сам више пута читао нешто хвалоспевно из живота, те као ишао је по планинама Швајцарске у екстази, те сви су слушали кад говори као пророк, а нико да се сети да исприча, заправо сви прећутују да је на клиници на којој је провео последњих 11 година паковао свој измет у папир а некад га и јео. Порука је прилично јасна: то што си другима сервирао ево ти сад назад.
Основни проблем Запада по свему што сам прочитао и чуо до сад је поистовећивање ума и разума. Ум је изнад разума, код њих је то исто, на врху је разум. То датира најочитије од Томе Аквинског, 13-век који је творац схоластике тј идеје да се Божија објава може учити на школски начин примити кроз разум а не у пуноћи и складу личног и литургијског живота и главни део његовог учења је у силогизмима, „ако ово онда оно“, логика се узима као најмоћнији алат без свести да је то људска пала логика обремењена искривљеношћу непреображеног човека, која није једина која постоји.
Све после овога, ренесанса, Француска револуција, тзв просветитељство, реформација, ратови , комунизам, фашизам, нацизам и остали изм-и су реакције на примарну болест и саме по себи болести. Кад уђеш у погрешан воз све наредне станице су погрешне.
Они заправо траже Бога у филозофији, нису свесни да траже Христа, па пошто им није указан пузт они бунцају и виде неког бога у себи, нацији и својој некаквој изузетности, налазе его лични и национални као замену за Бога.
Јудаизам им је учење базирано на књизи а хеленизам није, о коме све што знају знају из књига и читава слика старих Грка је једна химера у њиховим главама, док реалне Грке, Православне ни не спомињу…а стари Грци нису ни постојали како их данас замишљају јер није постојао јединствен идентитет тада.
Као, наводно, прва је била Америчка револуција која је инспирисала Француску. Па револуције не покрећу једна другу већ идеје и теоретичари. Цео програм тзв ФР револуције је био раније и програм Адама Вајсхаупта и илумината, чак је и заплењен у Баварској пре револуције, и ко зна колико је постојао пре тога у тајним друштвима још од спаљивања Де Мола у 14 веку јер су се Јакобинци сматрали наследницима Темплара…Ово не зна или прећуткује али у сваком случају опет промашује далеко.
Кад се они дувају с овим Хелдерлином који нешто бунца о грчком и немачком паганству као неком великом откровењу, шта ми да кажемо који имамо Његоша а нико га и не примећује данас?
Хајдегер је хуманиста такође иако себе сигурно није сматрао, јер верује да човек може бити креатор неког система спасоносног и обавезујућег за друге, опет је човек у центру, односно его колико видим као и код Хегела и Ничеа.
Њима демони дају тумачења Хедерлинових стихова која ова уопште немају и нико на то не помишља, како каже један духовник из Црне Горе они су „паша за демоне“ а због своје ароганције потпуно незаштићени.
Ово је добра књига, као књига о болести, али погрешна јој је основна теза, ништа не почиње са Хелдерлино и он је небитан као и ови тзв филозофи. Они нису ни филозофи, јер то даје неки легитимитет, као љубав према мудрости, то су интелигентни људи којису нека своја размишљања углавном погрешна, записали, за разлику од других. То опет немачки его , его једног неоплемењеног сировог народа, самозадовољног, жели да се истакне макар кроз нешто негативно.
Европоцентричност
Зачуђује њихова европоцентричност, они су стварно сви веровали да то што они по баварским кафанама распредају или шетајући кроз природу да је обавезујуће за цео свет, очигледно доживљавају себе сви ови филозофи као круну света. Као „не можемо се понашати као да се просветитељство није ни десило“ Па и није се десило, осим онима који верују у „просветитељство“. Или „Хегел је растурио две хиљаде година стару метафизику“ Хегел не може да растури нешто што није човек саставио, може својим филозофским злосмрадијем да засени простоту која му поверује, крене за њим па се изгуби, то је и урадио.
Они нису круна света, европска култура није уопште најузвишенија и обавезујућа за друге, а о другима појма немају чак ни о најближима. Руска култура је богатија и моћнија, а мисао дбља, народно стваралаштво богатије а ни једну реч о њима нису рекли, првим комшијама. Поред тога они себе доживљавају као „Европу“, а нису то већ романогерманска цивилизација, простор где је Католичка Црква освојила Романе и Германе, смешала их у ставила им жвале у уста. Европа је шири појам, није ни континент, већ полуострво Азије, а почела је на југу и југоистику а не на њиховом северозападу.
Имам жељу да следећих месец дана читам само руске религиозне филозофе да се оперем од овог „филозофског“ смећа које је кроз мене протекло током читања.
Велики филозофски народ
Немци нису никакав велики филозофски народ. Немци су бројан народ и даве се у бесмислу своје бездуховне површно христијанизоване свести и реалности коју она ствара.
У поређењу с њима Срби су велики филозофски народ, ово би све почистили метлом само Свети Сава, Његош, Владика Николај и Јустин Поповић. Срби имају и те корене, ту завичајност, ту старину, исконско и јуначко и у народним епским есмама и у целом наслеђу, него ми не знамо то да ценимо или неко жели да не ценимо па нас је тако усмерио и усмерава и даље.
А да не говорим о Русима и руским религиозним филозофима, само би Достојевски био довољан, а он је најмањи од онога што они имају.
Не треба Срби Православни да читају немачке филозофе већ треба да сведоче Правослаље, ако су га код себе освестили и да и њима помогну тако, јер су очито у очајању и потребна им је помоћ. Немци треба да читају Антонија Великог, Светог Јована Златоустог, Василија, Великог, Аву Пимена, Јефрема Сирина, Максима Исповедника, Григорија Паламу, Игњатија Брјанчанинова, Пајсија Величковског и друге, док се бар површно не упознају тешко да их нешто може тргнути из њиховог самозадовољног полусна који се на тренутке претвара у беснило.
Краће
Све би се ово краће могло рећи овако: они су у заблуди из једног сасвим једноставног разлога а то је – постоји Бог, његов син је Исус Христос, он је Пут, Истина и Живот, а његов лик се чист и неоскврњен чува само у Православној Цркви. То и Швабе траже а не знају, па им треба указати на то иначе ће до краја свог постојања да траже смисао у Мaschinnen и у свом жалосном стандарду и „моћи“ као најочигледнијим показатељима једне дубоке немоћи.
+Амин+
Далибор Шкорић
