Пише: Ива Радовић
„Љубав је љубав“ – лепа и врлинска, и не би је требало никако и никоме ускраћивати, нити било који љубавни однос осудити.
„Љубав је љубав“ – таутологија је која не говори ништа, нити настоји да обухвати све облике љубави који су међу људима могући. Напротив; она само проширује опсег „љубави“ на разне врсте сексуалне праксе, чак и патолошке, у потпуности слепа за аспекте који нису непосредно везани за романтичну, еротску љубав.
Тиме је осакаћено не само поимање љубави, него и система међусобних људских односа на којима друштвена грађевина почива.
Угрубо речено (грчка философска традиција познаје више нијанси), поред erosа, полне размене, постоји и filia – братска љубав, блискост несексуалне природе, каква повезује пријатеље и сроднике. Коначно, појам аgape описује несебичну, алтруистичку љубав према човечанству, природи, Богу, доброхотну наклоност према свему што нас окружује.
Док је, сексуалном револуцијом, освајана слобода за неограничено (и неумерено) исповедање еротске љубави, друге две губе важност и постају све неухватљивије. Ову околност регулише и принцип негативне повратне спреге: ако нема ограничења објектима романтичног и сексуалног интереса, умањује се могућност да се са људима успостави блискост на другим основама.
На регулисању сексуалних односа и њиховом обликовању у трајне и стабилне везе, почива људско удруживање. Генерације „бумера“ и оне после њих, научене су да у успостављању правила о сексу виде голу репресију, спроведену кроз религију и патријархални морал. Плодотворно је, међутим, мислити и о томе – на који начин ограничавање сексуалности утиче на правце људског општења, и какве последице са собом носи? У психологији, антропологији, социологији и другим сродним наукама, много се писало о пореклу табуа инцеста, за који се с правом може рећи да дели људску од животињске, нагонске сексуалности. Суштина табуа инцеста (и последично развијених, често врло детаљних система правила за сексуално и/или брачно спаривање) – није у томе да се спречи општење са биолошким сродницима, него да се охрабри општење са онима који се налазе ван тог круга. Тиме се некада страна (и потенцијално непријатељска) групација људи преображава у сроднике. Системи сродничких односа постају темељ на којем настају прве веће људске заједнице, које нису хаотичне, већ развијају и сходан систем правила. Заједничка генеалогија и правила општења доводе до образовања политичко-сродничких заједница и систематизовања њиховог обичајног права, па ту треба тражити и порекло етничког идентитета.
Међу припадницима сродничке заједнице треба да влада filia – братска, пријатељска љубав. У традиционалним друштвима, какве су код нас породичне задруге или братства, деца од рођења долазе у контакт са рођацима различитог пола, узраста, статуса; и њихове социјалне вештине се спонтано развијају током одрастања. Треба разумети да се пријатељство, емпатија, саосећање, разумевање, поштовање уче и негују; као што се учи и однос према ауторитету, прихватање хијерархије, могућност саживота; кроз сталне односе са другим људима савладавају се темељни проблеми циклуса живота. У вишечланим и вишегенерацијским породицама тешко ће бити одрасти у себичну нарцисоидну особу, јер увек постоји коректив заједнице.
Потребе технолошког развоја и сексуална револуција (која је са њим у узрочно-последичној вези) подриле су човекову укорењеност у породици. Прокламацијом слободе као највеће вредности, људи су се надали избављењу од притиска заједнице (који није пријатан), али су добили и слободу од љубави, подршке и заштите заједнице.
Као идеалан лего-комад у архитектури модерности, појављује се човек који није обавезан било каквим трајним односом са другим људским бићем. Он може да мења место боравка, радне сате, профил и врсту посла, док се друштво стара за његову слободу у исповедању идентитета. Но, та је слобода козметичка – човек може да се носи како хоће и спава с ким хоће, и на томе се слобода углавном и завршава. Све друго подлеже логици капитала и технолошког раста, а тај је притисак скривен мантром о лагоднијем и праведнијем животу. У ову клопку упадају, нехотице или хотимице, и леве идеологије које се опсесивно баве правима све бизарнијих мањинских група, идентитетском политиком и перформативним активизмом ( еко покрети, “Black Lives Matter”, No guns”, “Me too”, “Школа против насиља”, најразноврснији “аwareness” дани ), уместо да се баве питањима токова новца и утицаја, који су извор сваке несразмере и опресије. Тако декларативно леве владе праве чудовишну симбиозу тоталитаризма полпотовског типа са главама и новчаницима власника мултинационалних компанија; а све у слици технохипи комуне. Some left!
У таквој клими, рећи “љубав је љубав” значи само препоручивање промискуитета. Ако се секс без обавеза и може разумети као рудимент некадашње замисли о романтичној љубави, о еросу, дотле је filia у јавном простору неприметна. Везе са породицом су „репресивне“, деца су „препрека испуњеном животу“, а пријатељи су „токсични“. Важно је „поставити границе“ које су све тешње и тешње, а карактери све плаховитији. Уместо да о људима учи кроз непосредан додир, млад човек осуђен је на апликације за упознавање. Његов капацитет за љубав и разумевање стога је веома скучен, али потреба за ВИДЉИВОШЋУ – огромна; тако стасавају генерације снежних пахуљица, нарциса или наоко неупадљивих појединаца који су дубоко несрећни. Потреба да се буде видљив, у дигиталној ери, заправо је само оштећена и атрофирана суштинска људска потреба за љубављу и блискошћу. Идентитетске вратоломије су можда само наличје потребе да се пред неким другим буде откривен и рањив.
Разбијање аксиоматских датости ће, чини се, у најразвијенијим друштвима довести до озбиљних поремећаја у мисаоним процесима људи; то се већ види. Ако не постоје сталне и стабилне категорије, које омогућавају човеку логичке операције (нпр, опозиције мушко : женско, брак као дијалог опозиција и сроднички односи који из њега произилазе; младост : старост које су видљиве а и један и други пол има припадајућу им вредност). Дигитална и технолошка ера растаче и опозиције приватно : јавно, човек:животиња (кроз креирање химера), живо : неживо (кроз креирање киборга). Мишљење које оперише нејасним категоријама и само је расцепкано, нејасно и хаотично, па је отуд „жена свако ко се идентификује као жена“ (објашњење мрачног мрачним) или „љубав је љубав“ (таутологија) – и сличне бесмислице у којима, изгледа, нико не види логички недостатак.
Је ли исте вредности непоколебљива одлука да се буде и остане са једним партнером, која подразумева подвиг са обе стране – и лабава „полиаморична“ заједница где свако може да одступи када процени да је неко „токсичан“ или га је исцрпла заједничка економија? Жртвена љубав мајке према детету, пријатељства која трају деценијама, или страст средовечног имућног мушкарца према тек пунолетној девојци? Јесу ли то све исте и једнако вредне врсте љубави – да се и не говори о онима који су на граници легалног, и које ће већ сутра, под паролом „љубав је љубав“ тражити своје место у правном систему?
Морамо направити разлику између природних и логички оправданих односа и оних који су аберација. Аберације су неминовне, а људски ум у модерној цивилизацији треба да нађе начин да их разуме и потенцијално не угрози никоме права. Али, аберације не могу постати категорије per se – то је оксиморон (узмимо као пример хипертрофију родних идентитета и измишљених родних заменица).
Проблем „сувишне слободе“ није, дакле, тек морални, него и структурни и логички проблем. Већ смо сада суочени са парадоксом – сва сила „слободне и разноврсне“ љубави доводи до конвергенције суптилних начина на које волимо једни друге у један те исти – а то је пука телесна пожуда. Управо, стремимо према дигиталном дивљаштву, јер сечемо корен из ког је никла цивилизација. Дигитални дивљаци маме се виртуелним торовима, како би се хоминид припитомио, уместо да се избори за то да опет буде човек.
