“Видех море препуно живота, видех свитање и предвечерје, видех силесију људи у Америци, видех сребрнасту паучину у средишту црне пирамиде, видех разрушени лавиринт (у Лондону), видех како се небројене и блиске очи огледају у мени као да сам огледало, видех сва земаљска огледала и ниједан свој одраз, видех у неком задњем дворишту у улици Солер оне исте плочице које сам тридесет година раније запазио у улазном трему једне куће у Фреј Бентосу, видех гроздове, снег, дуван, рудне жиле, водену пару, видех испупчене екваторијалне пустиње и свако њихово зрно песка, видех у Инвернесу жену коју никад нећу заборавити, видех разуздану косу, охоло тело, видех рак у грудима, видех круг исушене земље на плочнику где је некада стајало дрво, видех летњиковац у Андрогеу, примерак првог енглеског превода Плинија што га јц саставио Филемон Холанд, видех истовремено свако слово на свакој страници (као мали стално сам се чудио како то да се слова у затвореној књизи не измешају и не изгубе у току ноћи), видех како једновремено протичу дан и ноћ, видех залазак сунца у Kеретару који као да је одсликавао боје једне бенгалске руже, видех своју празну спаваћу собу, видех у једном кабинету у Алкмару како два наспрамна огледала у бескрај умножавају глобус постављен између њих, видех коње узвијорене гриве на жалу Kаспијског мора у свитање, видех сложени склоп костију шаке, видех преживеле учеснике једне битке како шаљу разгледнице, видех у једном излогу у Мирсапуру шпил шпанских карата, видех издужене сенке папрати на земљи једног стакленика, видех тигрове, моторне клипове, бизоне, усталасано море и војске, видех све мраве на земљи, видех један персијски астролаб, видех у фиоци радног стола (од рукописа сам претрнуо) раскалашна, непојмљива, недвосмислена писма која је Беатрис писала Kарлосу Архентину, видех обожавани споменик у Ĉакарити, видех оне сурове мошти некад предивне Беатрис Витербо, видех проток сопствене тамне крви, видех како се усклађује љубав и мења смрт, видех Алеф, са свих страна, видех у Алефу Земљу, и у Земљи опет Алеф и у Алефу Земљу, видех своје лице и утробу, видех твоје лице, видех твоје лице, спопаде ме вртоглавица и бризнух у плач, јер сам својим очима видео онај тајни и само претпостављени предмет чије име људи својатају, иако га никад нису видели: непојмљиви свемир.”