Савремено технократско друштво има елементе религијског система. Врховно добро је напредак сам, без ограничења оквиром човека и датог материјалног света.
Укорењено у идеји да човеков ум има силу да, путем технологије, заузда и преобрази природне процесе тако да му они буду на корист, расте антропоцентрично, нарцисистичко друштво, „Великим праском“ индустријске револуције. Непрестаним интервенцијама над природом и собом самим, човек постепено излази из оквира исправљања недостатака. Сврха технологије није више само у олакшању живота у коначници (ако не рачунамо стицање профита као њену прву намену) – него искорак изван нормалних датости. То имплицира, да датост материјалног света није довољна и није добра; да је могуће, и да је треба, променити. Телесност и материјални свет су те датости које се посматрају као ограничавајући чинилац – те у овом идејном систему има гностичких елемената.
Гностицизам посматра материјални свет као дело злог демијурга, па је и свет суштински зао; он је нежељени, редуковани, изопачени облик постојања којег душа треба да се ослободи. Материјални свет је, дакле, ограничење људског бивања и сврха је прелазак у нематеријални, исправни, аутентични облик постојаља.
Савремени техногностицизам процват доживљава са дигиталним и информационим технологијама. Глобална мрежа, дигитални свет и стална присутност човека у овом нефизичком свету промениле су постојање у тој мери, да се може говорити о две реалности: једна је виртуелна, а друга (за коју није ни било потребно користити какав епитет – реалност је, просто, била реалност) се однедавно назива „светом меса“ („meat world“ или „meat reality“). Физички свет већ овом чињеницом показује да нема више предност над виртуелним: они су једнаке важности, и сва је прилика да ће се наскоро виртуелни свет претпоставити „свету меса“.
У том међувремену, физички свет се све више разобручава и лишава правила. То је најоучљивије у домену телесних модификација. Што технологијом, што прокламацијом, човек може да се одрекне своје физичке датости и преобрази у нешто друго – особу супротног пола, другачијег узраста, бебу, гуштера, пантера, ванземаљца, андроида или self-made ентитет ма које врсте. Тело више није део интегралне личности, неодвојив од идентитета. А какво је и које то „ЈА“, апсолутно независно од тела у којем је инкарнирано? Је ли тело „зло“?
Многи религијски системи познају дуализам „злог“ материјалног и „доброг“ духовног света, па су религијске праксе начини да се тај дуализам превазиђе, на најразноврсније начине (од аскетских до екстатичких пракси). Савремени техногностицизам требало је да, најпре, препозна овај дуализам – будући да извире из секуларних идеја рационализма и материјализма, и да одбацује постојање одуховљеног и трансцендентног. Душевна збивања већ дуго се схватају као последица биохемијских, материјалних и мерљивих процеса. Тек развојем дигиталних технологија рађа се идеја о постојању два света – при чему је један материјални („свет меса“), али ни други није духовни, већ информациони. Генерације рођене у текућем миленијуму сведоче већ потпуно формирани дуализам, а виртуелни свет напредује све више у наликовању истинском „свету меса“ и преузима његове улоге (рецимо, у образовању или упознавању). „Свет меса“ све је мање важан, све безобличнији и трулежнији, те све више нежељена препрека непресушном свету дигиталне слободе.
„Свет меса“ рањив је попут своје градивне материје – но, једном освојена идеја о човеку као господару своје судбине није могла да удоми једнако танану, колико и потресну замисао пада и искупљења – те човек упорно остаје при својој демијуршкој улози. Он верује да има моћ да преиначи постојање сопственим снагама – технологијом коју је сам створио.
Изгледа, међутим, да идеја о „другом“, или „оном“ свету, не може да опстане без религијске разраде. Отуда је све очигленији утисак да дигитални свет постаје твар sui generis, са сопственим законима и сврхом која се одваја од човека. Док се, с једне стране, јавља се страх да би вештачка интелигенција могла да се отргне од свог творца и донесе нове вредности у свет који познајемо (које могу укључити и његов потпуни нестанак), дотле се дигитални човек међу апологетама схвата као нови, најсавршенији ступањ еволуције. „Месо“ се за сада поправља вештачким деловима, изнајмљивањем репродуктивних органа и гамета, генетским инжењерингом и другим, све бизарнијим интервенцијама, све до тренутка док не буде могуће да се свест „uploaduje“ на „cloud“ (ваља овде приметитити да и сама терминологија упућује на „узношење на небеса“, овога пута секуларна, људска небеса). Футуристи из Силицијумске долине сматрају да ће виртуелни свет ускоро бити толико уверљив, да ће људи имати интензивнија искуства у њему но у „свету меса“, те да ће моћи да виде, чују, осете, све што пожеле. Апологетама техногностицизма чини се да ће људи претежнији део времена пороводити у виртуелној реалности где ће, по избору, гледати слике, чути звуке, осетити укусе, имати секс (радије него водити љубав) са ким желе – но што ће се држати палог света у којем су условљени другим свестима.
Посреди је парадоксални концепт: с једне стране ради се о не-стварном свету, натприродном и над-реалном, али се награда која се у њему очекује опет своди на замисливу, „месну“ реалност (само са могућношћу избора). То је свет који зависи од технологије, од доступности енергије и воље онога ко њиме управља (то јест, као и увек, од питања власништва над ресурсима) – али даје човеку илузију да може сам да креира свој транцсендентни свет – речју, даје човеку илузију божанске моћи.
Одмах је јасно да дигитални рај неће бити свакоме доступан: по свој прилици, биће доступан само платежно способном, или довољно сервилном, за електронске индулгенције. Но и поред тога – неко мора да одржава тај систем. Неко мора да аплоудује, неко да оправља машине, неко да храни оног ко оправља, и на концу, неко мора да да за свима њима чисти.
За сада је незамислива и идеја да се целокупна људска свест смести у дигитални простор – а и да није – шта је тачно то што ће се „узнети“? Већ неколико стотина година човечанство се систематски ослобађа идеје о души или духу; чак и када се прихвата да човек поседује нематеријалне елементе (мисао, разум, дух, свест, осећања), материјалистички светоназор своди их на нуспојаве биохемијских процеса у организму.
То је нови парадокс: ако је ванматеријални свет функција материјалног – шта је онда он? Може ли да постоји без „меса“ ? И ако се садржај људске свести може усути у ерленмајер, где је онда личност – у ерленмајеру, пластичној чаши, формули градивних елемената – или је и нема?
Јасно је да се разграђивањем личних и заједничких идентитета нормализовала идеја да човек збиља и није ништа друго до смеша хемикалија у врећи меса, или, у нешто суптилнијем виду – животиња, са свешћу која се може стрпати у бочицу (и изразити хемијском формулом).
Религија техногностицизма, новим парадоксом, човеку нуди задовољење животињсаких порива – али без животињске, материјалне основе. Ова вулгарна, сирова и мрачна религија исход је човековог губитка моћи поимања и осећајности. Као и свака религија, и техногностицизам хоће да одговори на најважније проблеме људске егзистенције – на проблем смрти и на проблем патње, али то чини грубо, тупо, креирањем паралелног света. Тиме се њен одговор на проблем постојања завршава у таутологији. Други свет је – други свет. Творци овог система као да у томе не виде ништа недостатно или нелогично. Може бити, да су свесно одгајили генерације од којих и не очекују исту потребу за надилажењем свог постојања као од човека прошлости.
Ипак, чини се да су занемарили човекову способност да се пита; или макар занемарили њену виталност, трудећи се да је униште.
Они који се буду бавили материјалним нуспојавама технолошке цивилизације биће философи и теолози будућности. Онај ко износи ђубре има разлога и да се упита – откуда, и чему све то ђубре?
