(а где је извор?)
Шта се догодило са пристојношћу?
Одбачена је у тренутку када је етикеција окарактерисана као (увек асиметрична) буржоаска смицалица, нехигијенска у суштини – иако спроведена из хигијенских разлога (дистанце према људима, нарочито онима нижим у друштвеном статусу).
У будном („woke“) свету данашњице, јасно обраћање, без увијања, сматра се питањем менталне чистоће и „успостављања граница“. Интернет комуникација је и оно мало преживеле куртоазије у потпуности обрисала – оксиморонски засењена светлошћу екрана. Људи су развили општу, хроничну мисаоно-вербалну дијареју. Пливање у смраду је, рекло би се, омиљена забава данашњице. Питање је престижа ко је кога како „решио“, ко је кога и на какав начин понизио, ко је употребио експресивније вулгарности, ко је постао виралан због своје живописне пљувачине. Исто је на телевизији, у јавном говору, на улици, у колективима. Куртоазна дистанца замењена је непосредном ароганцијом и нефизичком агресијом.
Генерације које стасавају оправдавају ово стање на следећи начин: ако је већ неко поставио одређени садржај у јавни простор (најчешће интернет); ако је дозволио приступ сопственој интими, онда мора да се носи са могућим реакцијама. Простаклук се аболира вечитим џокером „обостраног пристанка“ – јавним иступањем дозвољена је јавна критика, ма каква она била. Овом логиком, тиме што је човек изашао на улицу, већ је дао дозволу да га неко пљуне у лице.
Како је то туђе поступање постало аболиција за наше сопствене гадости?
Истини за вољу, и јавни одговор на некога или нешто подложан је овој истој врсти реакције (и истој мери пристојности). Садржаји на које се разни „дистрекови“ и „реакције“, уосталом, односе, и сами су често комбинација бестијалности према другима и самопонижења.
Мора ли се човек уопште упуштати у ову деградирајућу забаву?
Да је томе склон, историја показује постојањем циркуских игара, јавних кажњавања, линчева, срамоћења и погубљења, бојкота, осуда, отворених суђења. Међутим, сви ови традицији познати чинови имали су за циљ да учврсте морални поредак, наглашавајући јединство заједнице у осуди и санкцији изгредника.
Данас, без сагласности у вредностима које исповедамо, виртуелна јавна погубљења претварају се у рат свих против свих, а бирање страна може бити и сасвим случајно. То не важи само у случају оних појава/идеја које се обично дефинишу као „the next big thing“ у либералном поретку. За овај корпус идеја обично се користи синтагма „лево-либерални“, левичарски или напросто „леви“ систем уверења. Према овако паушалном „гађању“ појмовима ваља бити веома опрезан; имајући најпре у виду чињеницу да сваки да сваки систем идеја који иде наруку крупном капиталу није и не може бити леви.
Начин јавног обраћања указује на суштину која се у позадити крије: постепеној и неумитној деградацији човека. Ражалован, детрониран човек не може другачије да се односи ни према себи ни према другима; он покушава да надомести своје достојанство бедном доминацијом над другим човеком. Свима је на штету, посебно онима који настоје да негују цивилизацијске вредности, да се понашају као побеснеле шимпанзе.
Не ради се тек о козметичком, већ о много дубљем односу појединца према свету и према себи. Начин којим ћемо се представити у јавности зависи од нашег поимања порекла, вредности и сврхе људских бића.
У коначници: ако је човек само последица случајних, стихијских природних процеса иза којих не стоји идеја и свест – онда је потпуно свеједно како ћемо се према другом односити. Јер, ако изнад моралних закона не постоји ништа независно од човека, онда су они последица друштвеноиг договора.
Дакле, ако постоји консензус о томе да су људи – смеће (а сва је прилика да у савременом друштву постоји; ако не баш дословно смеће, а оно – космичка прашина) – онда је свако „добро“ последица консензуса смећа о добру. Не постоји логичка веза између трансцендентног а некорисног добра и заједнице која успоставља правила понашања; чак ни у случају да је „добро“ оно што иде у прилог одржању заједнице.
Где је извор претпоставке да заједница уопште треба да се одржи? Логика стихијских природних процеса можда управо води нестанку те конкретне заједнице, или човечанства уопште, и какав ауторитет има космичка прашина да се томе успротиви? Дедукцијом из ових претпоставки, човек уопште није дужан да се према ма коме односи са поштовањем, осим ако од тога нема користи.
Најбоље што се из претпоставке о нетрансцендентној природи односа према свету може извести, јесте закон талиона („око за око, зуб за зуб“). У свом позитивном облику, он однос према другом заснива на претпоставци да другоме не ваља чинити оно што не бисмо желели да други чине нама. Модерна верзија овог принципа подразумева да је морално оно што се чини уз сагласност свих укључених страна. То арбитар моралности опет усељава у човека: а може ли човек бити суд? Замислива је ситуација у којој човек вољно трпи неподопштине и зло, из најразличитијих разлога; даје ли он тиме и морално оправдање за зло?
Или „зло“ може бити „добро“ уколико се тако сагласе заинтересоване стране?
Или морал стоји изван наших личних афинитета и потреба?
„Ко тебе каменом, ти њега хлебом“ – и верујући се често отворено противе оваквом односу према другоме, не увиђајући да милосрђе није у сагласју за земаљском правдом, а некад јој је и супротстављено. Сведено на своје појавне, свакодневне облике, милосрђе подразумева благост и љубазност која нам по правилу недостаје.
Разуме се да и човек који није верујући може имати довољно тананости да се према другима односи с пажњом; исто колико и верујући човек може бити неподношљиво дрзак и неваспитан. Док је у првом случај реч о личној одлуци, у другом је случају у питању системска грешка или трагично незнање.
Човек је створен по лику Божјем, чак и ако не зна или не верује у то, чак и када поступа као потпуни гад.
У њему потенцијал за добро постоји и када изгледа да је угашен. Дужни смо да се према њему односимо са поштовањем чак и када га „не заслужује“ или га уопште и не очекује. Добро је снажније чак и од човекове одлуке да буде зао; и не до границе нашег стрпљења, већ до границе његове слободне воље.
Имамо два морална пута: или је човек Хокинг-Докинс хокус-покус, увек релативан и логички недоследан, или је икона Божја. Или барем, да парафразирам још једног виралног мислиоца, Џордана Питерсона – треба поступати КАО ДА ЈЕСТЕ икона Божја. Чак и када неће да буде.
Музичка илустрација: авангардна песма са криптованом поруком коју нисмо схватили на време:
